Kada bismo rešili da svakog dana posetimo jedno mesto stradanja srpske vojske i naroda kroz istoriju, naš put bi trajao mesecima, možda i godinama. Na toj mapi, ostrva Krf i Vido bila bi upisana krupnim slovima
Iz krfske luke jasno se vidi Vido. Maleno i gotovo nanaseljeno ostrvo u Jonskom moru, do koga svakodnevno vozi maleni brodić, sa 30-ak mesta za sedenje:
“Kako da prepoznam brodić“, pitam ljubaznu gospođu, za šalterom na otvorenom, koja prodaje karte za izlete do brojnih destinacija iz marine u Kerkiri, administrativnom sedištu Krfa.
“ Lako, kaže ona. U bojama je srpske zastave i jedna se vijori na vrhu“.
Polovina je septembra, pa u brodić ulazi nas 15-ak. Vožnja do Vida traje svega 5-6 minuta. Razočarani smo što, kako obično biva, tokom vožnje ne čujemo sa razglasa Dragana Nikolića i “Plavu grobnicu“, dok iznad nje prolazimo. Ja ću.
“Stojte galije carske, sputajte krme moćne, gazite tihim hodom,
opelo gordo držim, u doba jeze noćne, nad ovom svetom vodom“.
Svako je sa svojim mislima. Gledamo u plavetnilo Jonskog mora pod sobom. Tu su pohranjena tela više od 10.000 srpskih vojnika, izmučenih glađu i bolešću. Bez imena i prezimena. Nečijih sinova, unuka, braće, očeva. U Velikom ratu nestala je trećina Srbije. Većina onih koji pretekoše iz Balkanskih ratova, nije dočekala 1918. godinu…….
U tom i brodić pristaje. Četvorogodišnji dečak nestrpljiv je da siđe.
“ Ovde negde leže kosti mog čukundede i želeli smo da njegov potomak vidi i zapamti ovo mesto, priča mladi čovek iz Sokobanje, dok se poklanja Spomen ploči, smeštenoj uz samo pristanište.
Kosturnica je 500-tinak metara dalje, u sred retke četinarske šume. Pratimo putokaz i upozorenja na engleskom, grčkom i srpskom jeziku: Čuvajte životnu sredinu.
Vreo je septembarski dan, ali je vijugava popločana staza u poluhladovini. Na njenom kraju, u tišini, stoji Spomen kosturnica od belog kamena, sa grbom. Na grudima dvoglavih orlova prepoznajemo srpsku zastavu i hrvatsku šahovnicu. Bili smo onda Kraljevina SHS.
Otvorena vrata….Dobar dan, kaže mlada žena na ulazu.
U dva dugačka hodnika smeštene su kasete sa kostima 1.232 srpska junaka. Na svakoj ime, prezime i mesto rođenja. Na nekima i čin, jedinica kojoj je pripadao. One na vrhu, nemoguće je dosegnuti pogledom.
Čitamo naglas imena. Evo i naših Južnosrbijanaca. I u drugom redu, u trećem, četvrtom. Više se ne može pročitati.
Dovde su Toma, Novko, Vasiljko, Vitomir, Petar, Mladen, Živko, Vladimir… i mnogi drugi stigli i tu ostali. Od tihe jeze, ova mermerna grobnica postaje još hladnija.
Upisujemo se u knjigu utisaka. Na zidu ikone, Hristovo raspeće, cveće i čokanj rakije-šljivovice.
“ U kasetama su kosti boraca kojima se znaju imena. Bočno u kosturnici leži još 1.500 bezimenih heroja“, na tečnom srpskom objašnjava Vasilija Petrović, koja se skoro dve decenije stara o Memorijalnom kompleksu.
Ako stepropustili...
Odbija fotografisanje, ali rado otkriva genezu srpskog prezimena:
“ Moj predak došao je iz Srbije na Krf još pre rata. Tu se oženio mojom čukunbabom i ostao da živi ovde. Ne znam iz kog je kraja Srbije bio, ali se jezik, u našoj kući prenosio s kolena na koleno. I prezime, jer u nama teče i srpska krv“.
Iznad Kosturnice, spomenik herojima Kraljevske mornarice, a na drugom delu postamenta, papirni i metalni srpski dinari, koji ostavljaju posetioci i spomen ploča vojniku Nikoli Radovanoviću iz smederevskog sela Lipa.
Po Vidu slobodno šetaju fazani. Ne plaše se ljudi, jer ostrvo godišnje poseti najmanje 20.000 Srba.
Odomaćeni.
Kao i duh srpski na ovom svetom mestu.
S. Stojiljković
