U Beogradu najviše volim gradski prevoz. Ne ovaj besplatan i bez reda vožnje. Taksista, koju godinu pred penzijom.
Minut, nakon što sam ušla u taksi, izgovara:
– Ovi mladi su mi probudili nadu!
Narednih petnaest minuta, slušam obrazovanog i elokventnog čoveka.
Sedam u „Kanis“. I opet čujem najglasniju tišinu.
Utorak je, 31. decembar. Studentski trg. U 23:52, umukle su pištaljke i trube. Utihli glasovi i skandiranja. I satovi su stali.
Lica naše dece, odlučna i dostojanstvena. Lica onih koji deci čuvaju leđa, odlučna da ih sačuvaju.
Trg republike i Studentski trg. Trgovi komšije. Na prvom je pesma. Na drugom tišina.
Znaš li, koliko je glasna tišina, dok su unaokolo salve vartometa i peva Haris?
To je onaj što podržava studente. On je pevao. Oni su ćutali. Ćutali i zaustavili vreme. Najglasnija tišina koju sam čula u životu.
Srca svih prisutnih, u istom ritmu. Da ne remete tišinu. Srećna nova koja nije došla.
Satovi su stali. Ostali smo u staroj. I to ne jednoj. Nakupio ih se broj. Nova nam godina, svakako nije.
Deca znaju zašto i glasno nam govore. Ćutanjem ili bukom, svejedno je. Govore sve ono što mi rekli nismo.
Deco, srećan vam novi početak. Najglasnijom tišinom ste ga obeležili. A sad je vreme za buku.
Hvala taksisti. Hvala, čoveče, za nadu koju nesebično deliš.
Ako stepropustili...
