Dan posle: Podsećanje na protest zbog kojeg je za Leskovac čuo ceo svet
Foto: AP / Printscreen
I dok se danas sumiraju utisci sa jučerašnjih protesta koji su održani i širom južne Srbije, redakcija Rešetke vas podseća na dan od pre 22 godine kada je ceo Leskovac ustao na noge i kada se oko 20.000 građana, po procenama domaćih i stranih medija, okupilo u centru Leskovca, izražavajući svoje nezadovoljstvo opštom situacijom i stanjem prava građana u zemlji, ali pre svega i neslaganje sa tada aktuelnim delovanjem političara u lokalnoj vlasti, kao i onih na državnom nivou.
Slika buntovnih Leskovčana obišla je svet, a 22 godine kasnije, čovek protiv koga su protestovali pojavio se na jučerašnjim protestima u znak podrške okupljenim građanima. Prozivka „Izađi Žiko“ napokon je upalila.
Apsurd, ironija, ili nešto treće – procenite sami. Analizom jučerašnjeg dana se nećemo baviti već vas samo podsetiti na tadašnji događaj i na tekst objavljen na sajtu Narodnog parlamenta:
Tokom poluvremena veoma gledane košarkaške utakmice između Jugoslavije i Nemačke, 1. jula 1999. godine, gledaoci lokalne TV Leskovac su bili šokirani kada se tehničar ove televizijske stanice iznenada i neočekivano pojavio na njihovim TV ekranima. U petominutnom obraćanju upućenom svojim sugrađanima, očigledno nervozan, Ivan Novković emituje prethodno snimljenu video kasetu izražavajući svoje neslaganje sa politikom tadašnje lokalne vlasti, ali i državnog režima na nacionalnom nivou. Ovaj čin je bio ogroman presedan i još veće iznenađenje za to vreme, i to iz više razloga:
TV Leskovac je bila pod potpunom kontrolom opštine, odnosno lokalne vlasti i radila je samo po instrukcijama i za interes lokalnog i državnog režima koji je u to vreme kontrolisao gotovo kompletan protok javnih informacija u Leskovcu. U neku ruku TV Leskovac je bila čak i radikalnija kopija nacionalne Radio Televizije Srbije, tada popularno nazvane “TV Bastilja”.
Leskovac je od ostatka građana Srbije u vreme 90-tih bio obeležen kao “crveni” i “komunistički” grad. Ovo zbog konstantnih i ubedljivih izbornih pobeda političke partije Slobodana Miloševića na izborima. Leskovac nikada nije imao, kao mnogi drugi gradovi u Srbiji, lokalnu vlast sastavljenu od, na nacionalnom nivou opozicionih političkih partija. Samim tim, gotovo niko iz ostalih delova Srbije verovatno nije očekivao građanske antirežimske proteste u Leskovcu, tradicionalno snažnom uporištu Socijalističke partije Srbije.
Ovo čin nije samo predstavljao “napad” na lokalnu vlast, već pre svega i napad na državni režim, što je u to vreme bilo veoma opasno. Takođe, po prvi put i na jedinstven način je iskorišćen elektronski medij pod potpunom kontrolom režima da se zakaže građanski protest protiv tog istog nedemokratskog režima. Medijska blokada je barem na kratko bila prekinuta. Ovo je bio i prvi i poslednji slučaj u Srbiji da se jedan elektronski medij, kontrolisan od strane režima, iskoristi za zakazivanje protestnog okupljanja protiv tog istog režima.
Novković je tokom svog televizijskog obraćanja pozvao sve one sugrađane koji dele njegovo tada izneseno i već pomenuto mišljenje, da se četiri dana kasnije okupe u centru Leskovca i izraze svoje nezadovoljstvo delovanjem režima. Tako 5. jula 1999. godine oko 20.000 građana Leskovca, po procenama domaćih i stranih medija, odgovara na ovaj poziv i okuplja se u centru Leskovca, izražavajući svoje nezadovoljstvo opštom situacijom i stanjem prava građana u zemlji, ali pre svega i neslaganje sa tada aktuelnim delovanjem političara u lokalnoj vlasti, kao i onih na državnom nivou.
Dakle, tog 5. jula 1999. godine počinju građanski protesti koji traju još oko mesec i po dana, i to uprkos odmazdi režima oličenoj u hapšenju i ekspresnom osuđivanju i upućivanju na odsluženje zatvorskih kazni desetak osoba učesnika građanskog protesta, uključujući i više osnivača organizacije, Novkovića, Bratislava Stamenkovića i drugih. Uprkos pomenutim i raznim drugim represivnim naporima režima da proteste uguše, oni su nastavljeni i nakon pomenutih hapšenja koja su se desila već u prvih nekoliko dana nakon početka građanskih protesta u Leskovcu tog 5. jula 1999. godine. Pod vođstvom Gorana Mitrovića, direktora organizacije, građani i građanke kao što su Divna Stanković, Nevena Kostić i mnogi drugi, dnevno su se obraćali građanima sa improvizovane govornice u “širokoj čaršiji” u centru Leskovca.
Nakon tačno 42 dana od početka građanskih protesta u Leskovcu, brojni građani koji su u njima direktno učestvovali, 15. avgusta 1999. godine formiraju Narodni parlament.
Pratite REШETKU na Facebook, Instagram, X (Twitter) i TikTok mreži. Budite uvek u toku!
Seċam se da je jedan pokojni Leskovački intelektualac govorio Novkoviću da je sramota čime se on diĉi, jer bi to mogao da uradi i nedresirani šimpanza.
Pa sto te izdresirane simpanze nisu ama bas nista uradile…lako ti je sada s… po drugima!A sta si ti tada radio?Verujem nista!?Takvi kao ti,a nazalost je vecina…znaju samo da pljuju po drugima.Ovaj covek je pokrenuo promene.
U sta se to Srbija pretvorila? U gomilu lezilebovica,koji ama bas nista ne rade,da bi obezbedili bolji zivot svojoj deci!?
Sta ste vi to ostvarili u zivotu-da se ponosite-Decu!?Pa kako vas vise nije sramota od rodjene dece ?Gradite im buducnost,prodajuci se za sendvic?Sta to vi „usadjujete“ u mozak svoje dece?Da je normalno,prodati sebe za sendvic,100evra na platu,dve kokoske i kila boranije i sta vec??Tacno me vise sramota,sto sa Srbin!Srbin,pre svega ima OBRAZ!
Branko, potpuno si u pravu, samo što nije dobro za tebe da se toliko nerviraš. Tvoje tri tačke izgledaju kao da dobijaš napade gušenja, interpunkcija kao da vrištiš i sikćeš na mene. „Lezilebovići“ i slične reči iz prostačkog vokabulara govore da umeš da budeš veoma primitivan.
Dakle, u pravu si, Branko. Ništa nisam uradio. Samo sam bio u Otporu, hapsili su me i prebijali, radio u kampanji od vrata do vrata gde sam pozivao ljude da izadju na glasanje u što većem broju, organizovao akcije u svrhu rušenja Miloševićevog diktatorskog režim. Za to vreme sam predano učio i polagao ispite na fakultetu.
Ništa nisam uradio, dok je Novković uradio jednu VELIKU STVAR za to vreme. Dok su mene, kao i mnoge druge, privodili i maltretirali, Novković je zbog straha da se to i njemu ne desi popunjavao u kafiću pristupnicu za DS da ga ne bi hapsili i prebijali, da bi imao leđa, da dobije fin posao na kome neće morati ništa da radi, da napravi političku karijeru, da dobije stan u zgradi kod Suve Reke.
I zato ću da ponovim: seċam se da je jedan pokojni Leskovački intelektualac govorio Novkoviću da je sramota čime se on diĉi, jer bi to mogao da uradi i nedresirani šimpanza.