Životna ispovest Novice Zdravkovića ili priča o iskonskoj ljubavi dva brata

Sinoć nas je u 74. godini napustio Novica Zdravković, pevač, kompozitor i najmlađi brat Tome Zdravkovića. Nna zvaničnoj stranici kralja kafane danas je objavljena životna ispovest njegovo rođenog brata.

„U Beograd sam došao 1968. za mojim bratom Tomom, koji je već tada bio zvezda, ali nije voleo da pođem njegovim stopama, govorio mi je: „Nemoj da sanjaš da budeš pevač, nisi ti za taj život, pojeo bi te kao svinja masnu torbu.“ Radio sam i po birtijama i po elitnim restoranima, žestoki momci su voleli da me slušaju, gotivili su me i policajci, tako da bi im uvek dojavili kada će biti racija, pa bih od gostiju pokupio i sklonio oružje. Kada se pojavila ploča „Žena druga mog“, sestra je digla kredit i kupila gramofon.“

„Mnogo toga što se kasnije izdešavalo izranjavilo mi je srce. Ali, detinjstvo i mladost su svetle tačke u mom životu, posebno period koji sam proveo pored Tome i učio od njega kako se živi, peva, pije, kocka, ali i voli i ceni porodica.“

„Rođen sam u selu Pečenjevce kod Leskovca, u siromašnoj sedmočlanoj porodici. Otac Dušan bio je boem, ali je voleo decu, tako da je majka Kosara rodila nas petoro, Tomu, Ivana, Acu, Miru i mene. Bili smo vesela porodica, svi smo povazdan pevali, ali je Toma bio najgrlatiji. Nismo se čudili kada je jednoga dana zbrisao od kuće i počeo da peva po kafanama i restoranima. U beli svet su otišli i Aca i Ivan, a sestra Mira se udala u Leskovcu. Imao sam 11 godina kada sam se preselio kod sestre koja je odlučila da me školuje. O Tomi smo znali samo da peva negde u Bosni. Nije nam javio ni kada je snimio prvu ploču – singlicu „Žena druga mog“. Sećam se da sam, skitajući Leskovcem, ugledao u prodavnici omot ploče i pomislio kako taj pevač liči na mog brata. Kada sam pročitao ime i prezime, noge su mi se odsekle. Kupio sam ploču, a sestra Mira je istoga dana digla kredit i kupila gramofon. Singlicu nismo skidali sa gramofona, a ja sam nosio omot, pokazivao ga i hvalio se kako mi je brat estradna zvezda.“

Za Novicu je 1969. bila presudna i govorio je da će je pamtiti dok je živ. U novinama je pročitao da će Toma na festivalu Beogradsko proleće da peva pesmu Nikice Kalođere, u duetu sa Anom Štefok.

„Ne govoreći sestri ništa, ukrcao sam se na večernji voz i doputovao u Beograd. Znao sam da Toma peva u restoranu na Partizanovom stadionu. Iako nisam imao ni dinara u džepu, seo sam u taksi i rekao vozaču da me odveze do stadiona. Provalio me je i upitao: „Imaš li ti, dečko, para da platiš vožnju?“ „Nemam“, rekao sam. „Ali moj brat je Toma Zdravković, on peva tamo i platiće.“ „Mali, znam ja ko je Toma Zdravković, ako me lažeš, vozim te pravo u muriju“.

Brat je bio u šoku kada me je ugledao, uplašio se da se nešto nije desilo kod kuće. Nasmejao se kada sam mu rekao da sam zbrisao iz Leskovca jer sam ga se uželeo. Zoran Miladinović, poznati fudbaler koji je bio sa Tomom u društvu, naručio mi je sokić, stigla je i večera. U restoran su počeli da pristižu likovi koje sam znao samo samo sa slika iz novina, ljubili se sa Tomom. Kad me je jedan od njih pomilovao po kosi, zagrcnuo sam se, ispustio viljušku i opsovao. Toma me je klepio po tintari. Bio je to narodni heroj Koča Popović, koji je te večeri lumpovao, a posle fajronta nas odvezao svojim „fiatom 1300“ do Ulice braće Nedić, preko puta hotela „Metropol“, gde je Toma stanovao. Tomu su ispred hotela čekale neke ženske, pa me je odveo u stan i zaključao. Nisam spavao te noći, čekao sam brata, koji je stigao tek oko podneva.“

Novica je govorio da nije mogao da veruje da mu je brat toliko popularan u Beogradu i da se druži sa tadašnjom gradskom elitom. Odgledao je „Beogradsko proleće“, ali mu na pamet nije palo da se vrati u Pečenjevce ili Leskovac.

„Kada sam rekao Tomi da hoću da živim sa njim, pošizeo je. „Ti si lud, vidiš li kako ja živim, nemam vremena da se brinem o tebi, da ti brišem sline i dupe“, urlao je. Nekako sam ga ubedio da ću da budem dobar i fin, da neću da mu smetam. Ostao sam u Beogradu, noću sam pratio brata po svim kafanama gde je pevao, nekako spontano sam i ja počeo da pevušim, za nepunih mesec dana znao sam napamet svaku pesmu iz Tominog repertoara. To je bio početak, otvarala su mi se neka imaginarna vrata kroz koja sam morao da prođem.“

Nisu se ta vrata otvorila baš lako, škripala su. Život sa bratom bio je i interesantan, ali je Toma imao svoje hirove.

„Seljakao sam se sa Tomom po Beogradu. Zaključavao me kad bi krenuo da luduje, da se kocka, pravi bahanalije sa devojkama. Kada bi smislio i napisao neku pesmu, tražio je da je i ja otpevam, da čuje kako zvuči. „Dobro pevaš, ali mani se ćorava posla. Nemoj ni da sanjaš da budeš pevač, nisi ti za taj život, pojeo bi te kao svinja masnu torbu“, govorio mi je.“

„Prelomilo se nešto u njemu pred turneju po Americi. Jedne večeri odveo me je u kafanu „Tržnica“ na Banovom brdu i rekao gazdi: „Ovaj mali će od večeras ovde da peva.“ Gazda je dugovao Tomi neke pare, nije mogao da se buni i to je bio moj kafanski debi. Toma je otputovao preko okeana, a ja sam tri meseca punio „Tržnicu“ gostima.“

Novica je, kao i Toma, po beogradskim restoranima izbrusio glas, ali je prvu singlicu snimio tek 1977. za zagrebački „Jugoton“.

„Bila je to pesma „Braćo moja, tamburaši.“ Singlica je objavljena u malom tiražu, nije se reklamirala, ali je bila hit po svim kafanama i restoranima. Začudo, ja sam bio totalno ravnodušan, valjda sam bio pregoreo. Toma je bio večito na nekoj turneji, nisam koristio njegove veze da bih snimio još neku pesmu.“

Trebalo je da prođe nekoliko godina da Novica Zdravković uđe ponovo u studio. Kao i Toma, pisao je i komponovao pesme, u stvari, pevušio ih, a kasnije su mu obrazovani muzičari pravili notne zapise. Tako je nastala i pesma „Navik’o sam ja na noćni život“, koja je vrlo brzo postala njegova lična karta.

Govorio je da je pored Tome postao boem, naučio da se kocka, luduje, pije… Ali, i da je u pitanju i genetika, jer iver ne pada daleko od klade.

„To što sam u jednom trenutku svog života bio pijanac, moja je krivica. Ali, Toma me je zarazio i kockom. Od para koje sam ostavio po kockarnicama u Evropi i svetu mogao sam da sazidam tri vile u Beogradu. Nije mi žao. Sećam se da mi je Toma uvek govorio: „Novac postoji da bi se trošio. Ono što dobiješ od naroda, moraš narodu i da vratiš“. Bio je osetljiv na sirotinju i delio je pare i šakom i kapom. Sećam se da se umalo nisam onesvestio kada je u toaletu jednog hotela u Sarajevu čistačicu častio 1.000 maraka! Ni meni pare ništa u životu nisu značile, da nije bilo supruge Jelene da me stisne, ko zna šta bi bilo od mene.“

„Toma se nije mnogo trudio da mi pomogne, govorio mi je: „Sada, kada si ugazio u govna, iskobeljaj se. Sve što uradiš, moraš da uradiš sam, ne očekuj nikad pomoć ni od koga“. Pokazalo se, nažalost, koliko je to tačno kad se Toma razboleo i kad je umro zaboravljen, od onih kojima je najviše pomogao i od kojih je očekivao samo lepu reč i ništa više.“

Braća Zdravković: Toma i Novica komponuju u stanu na Julinom brdu u Beogradu; jun, 1972. godine

/Foto dokumentacija „TV Revije“/

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i Twitter nalogu.

Pratite REШETKU na Facebook, Instagram, X (Twitter) i TikTok mreži. Budite uvek u toku!