Stefan već 10 godina čeka novo srce, ali je transplantacija neizvodljiva u Srbiji: Država može da pomogne

Na presađivanje nekog organa, u Srbiji trenutno čeka oko 2.000 ljudi. Tridesetčetvorogodišnji Stefan Đorđević iz Bošnjaca je jedan od njih, ali činjenica da zbog alergije na heparin, lek neophodan tokom operacije, što se događa jednom u milion slučajeva, intervenciju nije moguće obaviti u našoj zemlji, situaciju čini još komplikovanijom. Spas za Stefana i pacijente slične njemu jeste transplantacija u nekoj drugoj državi, ali je neophodno da Srbija sa njom potpiše medicinski protokol.

Kada se sa dvadesetak godina, odnosno na pragu života suočite sa teškom bolešću, svet vam se okrene naglavačke, a planovi završe “u fioci“. Posle prvobitnog šoka, fokusirate se samo na jedno pitanje:Ima li leka?

„Bio je mart 2011., a ja sam polazio na ispit. Iznenada sam se zakašljao i ispljunuo krv. Užasno sam se uplašio i prva pomisao mi je bila da je neki problem sa plućima. Rendgentski snimak nije potvrdio moje sumnje, već pokazao da je  srce uvećano 2,5 puta i da je izvršilo pritisak na pluća. Dijagnostifikovana mi je kardiomiopatija, verovatno kao posledica unetog koksaki virusa. Odmah sam upućen u Beograd, gde mi je ugrađen pejsmejker, sa kojim sa živeo nekoliko godina. Međutim, avgusta 2014. stanje se ozbiljno pogoršava, pa dobijam još jedan pejsmejker“, priseća se.

Kako ni posle mesec dana nije bilo poboljšanja, doktorka Emilija Nestorović, obzirom da u Srbiji, u tom periodu, nisu rađene transplantacije srca, odlučuje se, zbog Stefanovih godina, na novu metodu: ugradnju pumpe:

„Ona treba da zaštiti druge organe, dok ne dođe novo srce. Tada sam stavljen na nacionalnu listu i zaista sam verovao da se dan transplantacije bliži. Nesreća, međutim, kažu, nikad ne dolazi sama, pa se uskoro suočavam sa činjenicom da sam alergičan na heparin, lek neophodan prilikom intervencije. Za njega postoji zamena, ali lekari u Beogradu nisu znali kako da ga doziraju, pa mi je saopšteno da presađivanje srca, u mom slučaju, čak i kada bi se našao kompatibilni donor, nije moguće. Skinut sam sa liste“.

Naravno da su ga najnovije informacije “udarile pravo u lice“, suočavajući ga sa činjenicom da će sam morati da se izbori za novi život. Počinje da istražuje i kontaktira klinike u okruženju, na kojima bi transplantacija mogla da se uradi. Rezultati, kaže, nisu bili ohrabrujući:

„Našao sam jednu od vrhunskih klinika u Austriji, ali ona je, nešto ranije prekinula tu vrstu medicinske saradnje sa Srbijom. Postoje zdravstvene ustanove u Hrvatskoj i Turskoj, a ni sa jednom naša zemlja nema potpisan protokol o saradnji u ovoj oblasti. Hrvati su i po broju i po kvalitetu urađenih transplantacija daleko najbolji u ovom delu Evrope, ako ne i šire, ali ne mogu da mi izađu u susret. Svakodnevno sam u kontaktu sa Fondom, koji je spreman da pokrije sve troškove, ali bez međudržavnog sporazuma ne može da se uradi ništa“, naglašava.

Stefan kaže i da je načuo kako bi stvari uskoro stvari mogle da se pomere sa mrtve tačke, jer je, nakon sastanka sa članovima Udruženja osoba kojima nije moguće uraditi transplantaciju u Srbiji, predsednik Vučić najavio da će država uraditi ono što se od nje očekuje.

Dotle, ovaj mladi čovek, živi svoju komplikovanu svakodnevicu:

„Nestanka struje se najviše bojim, jer srčana pumpa radi uz pomoć baterija. Dok su dve u aparatu, rezervni par se  puni. Menjam ih na 10-11 sati. Kad nema struje, moram odmah u Lebane ili Leskovac, kako bi se punjenje nastavilo. Osim toga, pumpa se strujom iz baterija napaja preko kablića, koji prolazi kroz stomak. Napolju nosim torbicu sa baterijama i kontrolerom, a ulaz kabla u telo, mora da se previja svakodnevno, jer bi infekcija po mene mogla da bude pogubna. Uz to, pijem gomilu lekova, a sve mnogo i košta“.

Stefan je, inače, diplomirani informatičar, ali, zamislite, u digitalnoj eri, za njega nema posla. Tu i tamo komšijama i prijateljima popravi računar ili mobilni telefon. Poslodavci, kaže, neće da zaposle bolesnog čoveka, ili bar oni kojima se obraćao, nisu želeli da mu ukažu poverenje.

Svaki slobodan trenutak koristi da promoviše donorstvo, pa će tako govoriti i na tribini posvećenu ovoj temi, koja će u leskovačkom Domu zdravlja, biti održana 29. februara. Želi da da svoj doprinos podizanju svesti o značaju doniranja organa, jer čak i kada se svi parametri davaoca i primaoca organa poklope, traži se saglasnost porodice, a za mnoge ljude je ovo i dalje tabu tema.

Najveća  Stefanova podrška su supruga Natalija, koja se, uprkos dijagnozi, udala za njega, i sinovi Danilo i Ilija. Zbog njih nastavlja svakodnevnu borbu i stalno uverava sebe da će se uskoro steći uslovi za lečenje i izlečenje svih ljudi u Srbiji sličnih njemu.

S.Stojiljković

Pratite REШETKU na Facebook, Instagram, X (Twitter) i TikTok mreži. Budite uvek u toku!