Tamara Tripić: Zoranovo nasleđe troše za jedan aplauz, a njegovo ime svaka šuša lepi sebi na rever

Da je Zoran Đinđić živ, nažalost bio bi i dalje vrlo omražen kao i za života, a njegove uspehe bi podrazumevali nesvesni vrednosti koju nam je njegova posvećenost Srbiji donela, ali bi država i sistem koji državu nosi bili jači i život u Srbiji izvesniji,kaže u svom intervjuu za Rešetku Tamara Tripić, doskorašnja potpredsednica Demokratske stranke, sada predsednica Upravnog odbora “Mreža za demokratiju” i žena koja je premijera, koji je ubijen na današnji dan pre osamnatest godina, dugo godina i jako dobro poznavala.

Kako ona zamišlja današnji dan u dimenziji u kojoj je Đinđić živ, opozicija bi imala na svojoj strani jednog sjajnog stratega i Vučićeva stolica bi se mrdala mnogo jače da se taj strašan 12.mart nikada nije dogodio.

“Zoran je bio čovek budućnosti, a mi smo zemlja koja još uvek vodi borbe iz vekova koji su davno za nama. Srbija ga je razumela tek kada je spakovan u prošlost i nadam se da će pokolenja koja dolaze bolje razumeti i na bolji način promovisati političku i životnu filozofiju koju je u jednom trenutku Zoran Đinđić delio sa nama. Sa ove distance, kada se njegovo nasleđe troši za jedan aplauz, a njegovo ime svaka šuša lepi sebi na rever, želim da verujem da će neki mladi ljudi koji sada stasavaju i na našoj javnoj sceni, svojim idejama i hrabrošću biti dostojni stavljanja u istu ravan sa njegovim likom, njegovim delima i njegovim razmišljanjima”, kaže Tripić.

Demokratska stranka se slomila kao kula od karata. Čini se da cela opozicija tumara političkom scenom kao u magli, bez jasne ideje i sa jedinim ciljem da napada Vučića, jer je činjenica da u ovom trenutku ne može da ga obori. Sve to navodi na pomisao da je opozicija u Srbiji klinički mrtva. Kako to komentarišete?

Opozicija smo svi mi, kako političari koji vode stranke, pokrete, grupe i grupice, tako i građani koji su nezadovoljni idejama na kojima počiva ova naša država. Mislim da su klinički mrtvi otpori režimu zasnovani na nadgornjavanju pojedinaca iz opozicije, ali nikako se ne bih složila da je klinički mrtva ideja da je neophodna promena režima koji je demolirao ideju demokratije u Srbiji, promena režima SNSa. Mi smo zarobljena država, mi smo država razvaljena organizovanim kriminalom, država koja nije savladala ideju nezavisnog pravosuđa, slobodnih medija i tolerancije za različita mišljenja, mi smo država u kojoj se dijalog definiše ultimatumima, a autoritet snagom pesnice. U takvom ambijentu, opozicija ima dodatnu odgovornost da se izbori sa sujetama i ličnim animozitetima nekih lidera, da se unapred odrekne svih neformalnih političkih moći koje se stiču osvajanjem vlasti u Srbiji i da sanja kako će izgledati i za kakvu Srbiju u budućnosti su spremni da svaki dan izgaraju. A Demokratska stranka, biće dana i prostora za ideje za koje smo je gradili!

Srbima je očigledno u mentalittetu da im je potreban vođa. Da li vidite u redovima opozicije nekoga ko bi u tom smislu mogao da parira Aleklsandru Vučiću ili će za “kreiranje” jedne takve ličnosti biti potrebno vreme?

Nažalost, svet trenutno živi period vođa, a ne period ideja. Odustajanjem od ideja kao da odustajemo od upravljanja sopstvenim životima, kao da smo doneli odluku da nam neko drugi posprema kuću, podiže decu i pravi planove jer nismo dorasli tim idejama. Svakako da ima ljudi koji mogu da izađu na crtu Aleksandru Vučuću, ali ja očekujem i ideje koje će poraziti političarenje Aleksandra Vučića, nadu da ima boljeg života na ovim prostorima i plan kako da od periferije Evrope postanemo poštovani i uvaženi članovi unije Evropskih zemalja.

Već dve godine vodite “Vračarske razgovore”. Koliko ste zapravo svesni šta se zapravo dešava na lokalu koji je podređen lokalnim moćnicima od kojih, uglavnom, sve zavisi: i zaposlenje (kako u državnoj službi tako i kod privatnika) i mogući otkaz, pa čak i to da li će vam dete primljeno u vrtić; gde se svako ko misli drugačije etiketira… O problemima sa kojima se susreću ljudi u unutrašnjosti, a moraćete da priznate da su mnogo veći nego u prestonici, čini se da Beograd nimalo ne dotiče? Kako prevazići “odrođenost” Beograda i unutrašnjosti?

Uvek naglašavam da je poseban nivo hrabrosti potreban za otpor na lokalnom nivou i tog otpora se Aleksandar Vučić najviše plaši. Podsetiću vas da je jedini trenutak za ovih devet godina njihove vlasti, kada je Vučić bio prisiljen da se brani od događaja koje je nametnula opozicija, bili upravo protesti koji su u jednom trenutku organizovani u 100 opština i gradova u Srbiji. Tada smo ljudima donosili informaciju o nezadovoljstvu pod prozor i iznudili njegovu reakciju i onu zbrzanu kampanju „Budućnost Srbije“. Čim su se protesti ponovo sveli na beogradske šetnje, Vučić je odahnuo i ta kampanja je prestala. Ja sam imala tu sreću da sam obišla sve gradove i opštine u Srbiji osim Merošine i garantujem vam da su Beograd i ostatak Srbije na istoj strani, samo moraju češće da razgovaraju, razmenjuju ideje, međusobno se slušaju i naši „Razgovori“ upravo imaju za cilj da povežu one koji su promoteri promena sa onima koji promene žele i koji će te promene na kraju i izboriti.

O lokalnim “kabadahijama” čuje se samo kada neko poput Marije Lukić iz Brusa digne glas. Ali oni i dalje ostaju nedodirljivi. Narodu se čini da pravde nema i onda ćuti i trpi. Ako smo već svesni da ljudi u unutrašnjosti nose mnogo veći teret na leđima, da li onda imamo prava da ih nazivamao kukavicama kada, recimo, izađu na izbore i pod pritiskom komšija i rođaka glasaju za ljude koji su na vlaasti i to često protiv svoje volje, ili bi trebalo da ih nazovemo možda herojima?

Mislim da moramo da prestanemo sa međusobnim optuživanjima i osudama. Za promenu su potrebni svi i to je mnogo više od 1 ili 3% koliko imaju najveće opozicione partije. Za promene su potrebni svi hrabri lokalni aktivisti koji brane i svoje reke i svoja naselja i svoje ulice, oni koji nude političke ciljeve za budućnost, ali i oni koji možda danas nemaju snagu za tu borbu ali će je kroz naš zajednički aktivizam pronaći i u nekom trenutku se priključiti. Nema prvosrbijanaca i drugosrbijanaca, krezavih i elite, ovo moramo zajedno da vlast koja je danas samo oboriva, postane vlast koja je smenjiva.

Početkom godine, krenula su masovna otpuštanja u gigantskim firmama koje drže strani investitori, a moguće je da će ih biti više s obzirom na najavu nove svetske ekonomske krize izazvane pandemijom korona virusa. Samo na jugu Srbije je u februaru otpušteno preko hiljadu ljudi. Sindikati su nemoćni da im pomognu, a država, po defoltu, štiti investitore. Ne čini li vam se da država uporno ulaže milijarde u neizvesnu budućnost?

Država ulaže isključivo u održavanje rejtinga jednog čoveka i ne možemo govoriti o strateškim državnim interesima. U Srbiji jača nova klasa finansijskih moćnika koji su uspešni isključivo na osnovu megalomanskih poslova koje imaju sa državom i vrlo je diskutabilna njihova tržišna konkutrentnost i videćemo je tek nakon promene ove vlasti. Sa druge strane, mi moramo da imamo političke zagovornike socijalno odgovorne države, rešene sindikate u smislu problema njihove „reprezentativnosti“ i da združenom aktivnošću sindikalnih organizacija i socijaldemokratskih partija postavimo branu unuštavanju srednje klase i polarizaciji društva na mali broj enormno bogatih i veliku većinu sramotno siromašnih.

Jug Srbije je konstantno označen kao “trusno područje” zbog povezanosti sa Kosovom i Metohijom, kako fizički, tako i demografski. Pregovori Beograda i Prištine su stali. Rešenje se ne nazire. Ali se sa druge strane sve češće km “Preševske doline” ovoj samoproklamovanoj državi Kosovo. Da li je zaista moguć takav scenario i da li bi takav potez otvorio neke nove konflikte?

Pregovori koji se zasnivaju na razlikama nisu pregovori koji donose dugoročna rešenja. Vidim da se sve češće pribegava nekim kreativnim rešenjima ne bi li se ta fijoka što pre zatvorila makar i tako nespretno. Ono što i dalje ostaje van radara je naša politička i društvena realnost da imamo velike probleme sa sopstvenim elementima državnosti koje nijednog trenutka ne zavise od druge strane, poput vladavine prava, nezavisnosti pravosuđa, definisanja nacionalnih interesa u smislu privrednih, ekonomskih, energetskih, bezbednosnih izazova koji nas očekuju u narednom periodu. Ni Beograd ni Priština ne pokazuju zreo pristup svim ovim pitanjima a upravo taj pristup odvaja ozbiljne od država koje to tek treba da postanu.

Srbi i Albanci na Kosovu, i sami ste u medijima pričali o tome, “umeju da žive jedni pored drugih”. A da li mi to u centralnoj Srbiji možemo kada se čini da su podele veće nego ikada. Sa ljudima koji su na vlasti, postoji li mogućnost bilo kakvog kompromisa ili dogovora?

Previše nas je ova vlast ponizila, tokom pandemije u više navrata obmanjivala da bi mogli da govorimo o kompromisu. Mi moramo da budemo svesni da nam je država u predinfarktnom stanju i da nije realno da u takvoj situaciji hvalimo kako slezina odlično radi svoj posao. Vitalne funkcije su ugrožene i nema prostora ni opravdanja da se zadovoljimo malim poljima normalnosti koje ponegde s vremena na vreme izplivaju. Sa druge strane nikada nisam podržavala ideju mržnje, osvete, linča i mislim da je potrebno samo obezbediti institucijama države da nakon promene vlasti mogu neometano da rade svoj posao. Nije moje da mrzim, mi nemamo vremena za destruktivna osećanja jer moramo decenije da preskačemo kako bi bili u jednom trenutku u korak sa svetom. I samo da naglasim, mi to možemo samo da se već jednom i dogovorimo!

Pratite REШETKU na Facebook, Instagram, X (Twitter) i TikTok mreži. Budite uvek u toku!