Zastava duginih boja, jednog od LGBT simbola, osim Beograda ili Novog Sada i Niša, gotovo nikako ili retko se vijorila na ulicama manjih gradova u Srbiji.
Razlozi za manjak aktivizma i vidljivosti LGBT+ osoba u Čačku, Leskovcu, Jagodini i ostalim mestima u unutrašnjosti uglavnom su isti, kažu aktivisti.
„Odsustvo političke volje i podrške lokalnih vlasti, konzervativna sredina, osuda društva ili neprihvatanje porodice, a ponajviše bojazan za vlastitu bezbednost, mnoge pripadnike ove zajednice obeshrabruje da se late aktivizma u rodnom gradu“, piše BBC.
Prema istraživanju udruženja građana „Da se zna“, u Srbiji je u 2021. zabeleženo 83 slučaja fizičkih i verbalnih napada na LGBT+ osobe zbog seksualne orijentacije ili rodnog identiteta.
„Tokom 2021. zabeležen je porast broja dokumentovanih napada u odnosu na prethodne godine, ali sve se manje napada prijavljuje policiji“, navodi se u ovom istraživanju.
U glavnom gradu Srbije trenutno se održava Evropska nedelja ponosa, Evroprajd – najveća evropska manifestacija posvećena pravima LGBT ljudi, gde volontira veliki broj ljudi poreklom iz provincije.
„Dok volontiram osećam se kao da doprinosim cilju da podignemo LGBT populaciju na viši nivo i dobijemo neka osnovna prava“, kaže Viktor M. iz Paraćina za BBC na srpskom.
Pored Beograda, gde se Parada ponosa uspešno održava od 2014, Prajd je pre tri godine organizovan i u Novom Sadu, u sklopu Nedelje ponosa.
Domaćin ovog sedmodnevnog LGBT događaja, prvi i za sada poslednji put, bio je i Niš 2017. godine.
STALNO NA METI NIŠ I JUG SRBIJE
„Imala sam veliku sreću što me nikada niko nije tukao“, tako Hristina Piskulidis, opisuje njena aktivistička iskustva u rodnom Nišu pre nego što se preselila u glavni grad Srbije.
Ona je bila je jedna od koordinatorki na prvoj i jedinoj Nedelji ponosa održanoj u Nišu leta 2017. godine.
Program je obuhvatao različita dešavanja – izložbe, performanse, akcije, razgovore sa zajednicom, a u goste su im došli i brojni aktivisti iz Srbije i regiona.
Međutim, događaj još nije ni počeo, a organizatori su se već suočili sa velikim brojem negativnih komentara i pretnji, odmah po objavljivanju programa u jednom lokalnom mediju.
„Nisam bila ni svesna kolika je mržnja oko mene i da imam sreću što mi se nije desilo ništa loše“, govori Piskulidis za BBC na srpskom.
Uprkos zastrašivanjima i okupljanju ekstremnih desničara tokom samog događaja, aktivistkinja kaže da nije bilo većih incidenata, dobrim delom i zbog „policije koja je ozbiljno shvatila zadatak“.
„Na otvaranju su organizovali gradski autobus da nas preveze sa lokacije gde je bila izložba, na drugu, tri ulice dalje, jer su znali da postoji mogućnost da nas neko usput prebije“, ističe aktivistkinja.
Kaže da je tih dana bila obazriva i kada se vraćala kući, dok je posle Nedelje ponosa otišla na dve sedmice iz Niša.
Neposredno pre niške Nedelje ponosa radila je i na projektu osnaživanja LGBT zajednice na lokalu, gde su organizovali različita tematska okupljanja i žurke sa idejom da se pripadnici ove marginalizovane grupe povežu u sigurnom prostoru.
I delimično su uspeli u tome jer su upravo na tim zatvorenim žurkama, ljudi iz okolnih mesta i manjih sredina pronalazili svojevrsnu sigurnu luku.
„Jednom u dve nedelje ili mesec dana dođu na žurku pa se malo opuste jer su tu bili bezbedni – niko ih ne napada i ne proziva“, dodaje Piskulidis.
Iz Niša se odselila 2017. godine, posle Niške nedelje ponosa i danas radi u Astri, nevladinoj organizaciji koja se bori protiv trgovine ljudi.
U njenom rodnom gradu, kao ni u ostalim mestima na jugu i istoku Srbije, ne postoji više nijedna organizacija koja se bavi LGBT pitanjima.
ZAŠTO SE ĆUTI U MALIM SREDINAMA
Piskulidis navodi dva razloga zašto se pojedine LGBT osobe dohvate aktivizma tek pošto se dosele u Beograd.
„Ako ste autovani teško ćete naći posao kući, a drugo, pritisci popuste i nema tih ljudi od kojih su na neki način pobegli i osećaju se malo slobodnije.“
Ona smatra da je Beograd „lakši za umrežavanje i pronalaženje podrške“, kao i da je mnogo više LGBT mesta i klubova pa, uslovno rečeno, „možete voditi ograničen, ali dinamičan i funkcionalan život“.
EUROPRAJD U BEOGRADU
Policija je dan po otvaranju Evropske nedelje ponosa zabranila glavni događaj – šetnju u centru Beograda, najavljenu za subotu, 17. septembra.
Međutim, ni organizatori, kao ni mnogi aktivisti ne odustaju od šetnje.
„Izaći ću, ja i još neki ljudi koje znam – ne mogu da kažem da je to najpametnija odluka na svetu, ali bih se loše osećala da ne izađem“, zaključuje Piskulidis.
Setajte tamo gde je dozvoljeno! Sta cete ovde? Hocete da provocirate ionako nezadovoljan narod?! Evo, ako sam ja drugacija, npr.da sam pedofil, ili zoofil, da li bi mi dozvolili da setam? Imam i ja ista prava kao i vi. Pre nekoliko godina su u Leskovcu uhapsili egzibicionistu ispod mosta. Pa i on ima neka prava. Ako ne moze da seta, moze da stoji.
Ako ovo prođe, sutra će neka „budala“ da zabrani okupljanje svojih političkih protivnika. Da li stvarno to želite?
Zlosno…dok pederi ( mislim na ljudsku osobinu ) setaju bez imalo srama… I paradiraju po gradu….