Trebalo bi da postoji voz. Brza pruga Beograd – Leskovac. Bife u kojem ti šanker u pripitom stanju sipa kafu u metalnu šolju zaboravljajući da je zakuva. Pokušaš da uzmeš gutljaj, ali zrnca nekuvane kafe ti se zalepe za jezik i onda moraš da naručiš kiselu vodu da sve to ispereš.
Nekad se uz kafu obavezno služila i kisela, ali ne može tako da bude u vremenu brzih pruga. Tu se sve naručuje i plaća zasebno.
Sloboda izbora je ideal kom smo težili.
Želimo da sami pravimo kombinacije koje nama odgovaraju: ako nam se jede suši u kineskom restoranu, treba nam mogućnost da sami određujemo njegove sastojke.
Bilo bi dobro da postoji i kineski restorančić u tom vozu, pokoji butik i prodavnica suvenira. Da potrošimo svu lovu koja nam ispada iz novčanika.
Stizalo bi se za sat i po. To je optimalno vreme da ne izgubiš živce i da ti misli slobodno lutaju utiscima i slikama prethodnih dana, pre nego što počnu nervozno da zapitkuju: „Gde smo, jesmo li stigli, kad ćemo da stignemo, koliko još ima?“.
Sat i po vremena.
Može da se izdrži bez kafe i cigarete. A može i da se zapali u bifeu ako se baš mora, a rekla bih se da se mora ukoliko je dozvoljeno pušenje. A što ne bi bilo dozvoljeno? Nemojte to da mi uskratite.
Budućnosti, tebi se obraćam. Nemoj me lišavati cigareta.
A hoće, zabraniće mi.
Zabraniće mi i cigarete i pripite šankere i metalne šoljice i nekuvanu kafu.
Ostaće samo butici i restorani, beskrajne mogućnosti izbora, trošenja, ubijanja vremena i smisla, i ja ću okretati glavu s leva na desno i s desna na levo sve dok mi se toliko ne zavrti u glavi, više nego što mi se vrtelo onda u kafiću pored gimnazije kad me je Ana naučila kako se uvlači dim u pluća, više nego što mi se vrtelo kad sam s decom skakala na trambolini, više nego što mi se vrtelo posle masaže vrata.
Biće posla za neurologe u toj budućnosti koja je sada, a ja pomalo učestvujem u njoj, a više bežim. Brzim vozom ili Kanisovim busom, svejedno.
Živim u Leskovcu.
Stigla sam ovde i vratila se u prošlost.
Milica Sniva je rođena u Beogradu 1986. kao Milica Marković. Studirala dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti i diplomirala socijalnu politiku i socijalni rad na Fakultetu političkih nauka u Beogradu 2013. godine. Preselila se u Leskovac i zaposlila u Centru za socijalni rad kao socijalni radnik na poslovima novčane socijalne pomoći 2014. Rodila dvoje dece, devojčicu i dečaka. Napisala roman „Simptomi“, objavljen 2021. u izdanju Partizanske knjige. Roman je bio u užem izboru za NIN-ovu nagradu.
Ako stepropustili...
Koja je poenta ovih tekstova? Beograd i povratak u prošlost tj Leskovac? Kvazi elitističko omalovažavanje male sredine.
To se odnosi i onaj tekst one leskovcanke od pre par nedelja koja se odselila u Novi Sad i sad kad se vratila majci za praznike i zgrazava se onim sto vidi.
Leskovcu se desio kapitalizam kao i ostatku Srbije. Fokusirajte se na probleme ljudi i o njima pišite bez promovisanja ovih snobovskih komentara
Mnogo toga bi trebalo što sada nije. Al je pitanje dal će i kada će biti nešto od toga što bi trebalo. Pa kud se Milice vrati iz Beograda? Zašto se dete vrati u prošlost? Uvek je bolje ići napred, u budućnost. Prošlost treba ostaviti tamo gde i pripada u prošlost. E sad čuveno filozofsko pitanje : ako mnogo toga što bi trebalo da bude sada nije kakvu budućnost čovek može da očekuje? Ima li nade? Da li te ovaj grad guši ili nadahnjuje?