Gubitak posla najčešći uzrok psihičkih problema tokom pandemije

Ako je suditi po pitanjima koja su tokom prethodna dva meseca stigla za psihoterapeuta Marka Jovaševića, u okviru projekta Danasa koji se odnosi na zaštitu mentalnog zdravlja tokom pandemije, gubitak posla odnosno nezaposlenost jedan je od najčešćih problema sa kojim se suočavaju građani.

“Skoro polovina pitanja sadrži konstataciju  – ostao sam bez posla ili nezaposlen sam ne mogu da nađem posao”, kaže Jovašević za Danas.

Koliko je ljudi u Srbiji zapravo ostalo bez posla tokom pandemije – pitanje je čiji odgovor zavisi od toga ko odgovara. Čak i predstavnici sindikalnih organizacija imaju različite procene, pa tako Ljubisav Orbović, predsednika Saveza samostalnih sindikata Srbije, navodi da se radi o 50.000 ljudi dok Zoran Stojiljković, predsednik Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost”, ističe da je posao izgubilo između 100.000 i 150.000 građana.

Istovremeno, Međunarodna organizacija rada procenjuje da kada bi se broj izgubljenih radnih sati samo tokom drugog kvartala 2020. godine (tokom vanrednog stanja) preveo u radna mesta, došlo bi se do preko pola miliona izgubljenih poslova.

Psiholog Vesna Čekić ističe da je gubitak posla jedan od najstresnijih životnih događaja jer se “gubitkom posla gube mnoge stvari  – od ekonomske sigurnosti, preko mogućnosti planiranja budućnosti do gubitka samopoštovanja i poštovanja okoline“.

“Oni koji su najslabijeg ekonomskog stanja kao i oni koji zavise od drugih su i najugroženiji. Gubitak prate različite blokade, menjaju se prioriteti, tolerancija na neprijatnost sve je manja, pa se javljaju različiti strahovi, ali i ozbiljniji problemi koji mogu da ugrožavaju i mentalno i fizičko zdravlje. Jedan broj ljudi da ne bi izgubio posao pristaje čak i da radi bez naknade verujući da sama činjenica da su prisutni će biti dovoljno da ih poslodavac ne zaboravi”, dodaje Čekić.

Istovremeno, Marko Jovašević objašnjava da se gubitak posla može posmatrati kao bilo koji drugi gubitak u životu, te da ga prate karakteristične faze tugovanja “kroz koje moramo proći, hteli mi to ili ne”.

“Dok god ne prihvatimo tu činjenicu ili dok god smo zatočeni u nekoj od faza tugovanja, ne vidimo izlaz”, kaže Jovašević.

On objašnjava da je prva reakcija negiranje – “ovo se meni ne dešava”, da potom slede bes i ljutnja, a onda i faza u kojoj počinjemo da krivimo sebe postavljajući pitanje da li sam nešto mogao drugačije.

“Ovo su pitanja na koja nemamo odgovor i lako je ostati zaglavljen u ovom krugu preispitivanja. Ceo proces se okončava kognitivnom obradom, odnosno onim trenutkom kada uspemo da izvučemo pouke i krenemo dalje”, dodaje Jovašević.

Pratite REШETKU na Facebook, Instagram, X (Twitter) i TikTok mreži. Budite uvek u toku!