Sindikalisti u „Juri“ najavljuju štrajk jer ih teraju da rade i za Prvi maj i za Uskrs

Rukovodilac treba da bude baš suprotno od njega, bez gledanja sopstvenog interesa ja nikog ne vredjam a ponajmanje dzukele, hvala vam puno

Mile, većina radnika se najčešće „okreću“ prema svom kolegi, a skoro nikad prema rukovodstvu. Počev od onih najnižih, šefčića, sa kojima većina radnika pokušava da se „spajta“, da postane „dobar“ sa šefom, i sve su ponizniji kako funkcija ide prema gore. Bezobzira na visoku školsku spremu, koju mogu mačku da okačim o rep, ili da diplomu bacim na kučiki, što kažemo mi, u Leskovac, bio sam primoran na prekarijatski rad. Proleterijat više ne postoji, pretvorio se u prekarijat. U nekom mmentu, mučenici poput mene, mog komšije ili prijatelja, ostanu bez ikakve mogućnosti za bilo kakvu zaradu, te se nađu na tržištu gde su radnici zapravo rent-a-radnici. Na kratko vreme, dokpostpji potreba, najčešće na šest ili tri meseca. Postoji i međunarodno rentanje, to su ovi našu ljudi koji idu u Češku i sl. koji za razliku od rada u turizmu u CG ili Cro najčešće prođu kao bosi po trnju. Ja sam imao sreću da se „zaposlim“ u građevinskom preduzеću iz Beograda, koje spada u tip javno-privatnog partnerstva, ili drugim rečima – može nam se sve, jer smo i privatno i državno a vlast nam je dozvolila gotovo svaku mutljavinu.
Već trećeg-četvrtog dana, na mene se okomio jedan balavac, od 23-4 godine, iz nekog sela pored Bujanovca. Progonio, me, gunđao o kvalitetu mog rada, iako sam sa ocem i dedom napravio dve kuće, tako da odlično poznajem materiju. Ja sam ćutao i izbegavao sukob. Posle desetak dana, proceni ovaj da je situiacija mekana, i sa svojim rođenim bratom počne da me podjebava i vređa. Ne smem nikako da izostavim da su se sve vreme šljihtali brojnim šefovima, od kojih je većina sa srednjom školom, a mnogi i sa manje razreda. Jednog dana, ovaj džukac iscenira da mi jedna betonska manja ploča padne na nogu, ali srećom imao sam htz cipele, sa čeličnim vrhom, tako da miej samo okrznula prste. Pogledam ja njega, a on se smeje i kaže – jel ti reko daću te ja prejebm, i ću te prejebem. Sutra sam kupio ogromni kuhinjski nož i jednoj samoposluzi i koristio sam ga za svaki obrok, tačnije za splačine koje su nam donosii iz neke kafane. Posle tog incidenta, čujem od jednog čačanina, kako je ovaj pretio da će stalno da me uhodi i gurne sa skele, ili neohrađene terase itd itd.
Tako da sam, zemljače moj, već posle nepunih pet meseci dao otkaz. O plati da ne pričam. Bilaje sasvim druga rpiča na početku, a u stavri sam primao minimalac, uz obećanej budali radovanje, da će plata biti mnogo veća kad mi produže ugovor na sledećih šest meseci.
Te šlihtare, koja sam ovde spominjao, su, barem u ovom govnjivom kolektivu bile najglasnije, oni su bili kao neka mafija, koja je dobra sa rukovodstvom. Neki od njih tamo rade i pop 4-5 godina. Ovoj dvojici braće, na primer, je prvi susret sa „civilazijom“ bio to prvo napuštanje rodnog sela pored Bujanovca i bez ikakvog su životnog iskustva. Kod njih se je razvila robijaška psihologija, jer nemaju pojma da postoji bilo šta drugo sem te firme. Oni se nikad nisu prošetali po gradu. Kad završe posao, tovare se u kamionet, i idu u obližnje selo, gde je firma zakupila kuću za smeštaj radnika.
Itd itd imao bih toliko toga da napišem, ali i ovo je dovoljno, čak i previše, da nam prikaže kakva je zver čovek, i šta je sve u stanju da učini da se umili šefovima d abi dobio više para, za kupovinu cigareta, alkohola….jer oni plate ne troše ni na šta drugo. Doduše, ima starijih, ozbiljnijih, koji veći deo para šalju kući, svojim porodicama, ali i mnogi od njih su skloni svakakvim gadostima, podmetačinama… Odnos je otprilike ovakav: među 30 ljudi, naći ćeš jednog, s kojim mođeš da ljudski popričaš, popiješ sok, pivo…a ostali bi te prodali za 500 dinara.