Tvrđavski most u Nišu, čija je rekonstrukcija trajala više od mnogih svetskih dostignuća i u koju je uložen veliki novac iz budžeta Grada, nakon nešto više od dve nedelje, otkako je pušten za prolaz pešaka, počeo je da pokazuje svoje nedostatke. Pored nezadovoljstva građana estetikom i osvetljenjem, na mostu su počeli da se javljaju i ozbiljni problemi, kao što je pucanje krajnjih stubova.
Milan Ristić, arhitekta i jedan od osnivača Udruženja „Borba 018“ ističe da postoje mnoge nepravilnosti kod rekonstrukcije mosta i izvođenja radova.
„Na terenu se vidi da su tu izmešani i klesani kamen i granitna kocka i asfaltna masa. Svako ko ima veze sa arhitekturom zna da se tako ne radi. O kvalitetu radova evidentno da nadzor nije vodio računa, jer postoji mešavina kocki različitih partija, različitih boja, loše obrađenih, peščana podloga nije dovoljno sabijena, zbog toga su i neravne ploče. Kriv je nadzor što to nije na vreme video, što nije ispravljao nedostatke u toku gradnje, opet je Grad taj koji je postavio nadzorne organe, mada me ne bi čudilo da su postavili i neku privatnu agenciju“, kaže Ristić.
Kada su u pitanju ispucali krajnji stubovi, Ristić ističe da je posebno problematično što se o kvalitetu radova, očigledno, nije mnogo vodilo računa.
„Zatege su verovatno previše zategnute, pa su zbog vibracije mosta počele da čupaju krajnje stubove na kojima su pričvršćene, jer sam most vibrira kada pešaci prolaze, a on ima svoju određenu toleranciju naleganja i uvijanja i zbog toga je došlo da naprslina. Verovatno su samo uštemovali u granit, zaliven odozgo asfaltnom masom, a to nije dovoljno da drži“, ističe Ristić.
Još jedan problem je i odlivanje vode sa samog mosta koje je takođe loše urađeno, što može stvoriti nove probleme.
„Slivnici su znatno niži u odnosu na ploče. Doći će do zadržavanja vode na samom mostu, voda će da ispira materijal, kocke će početi da ispadaju i da budu nestabilne, što je samim tim i opasnost za prolaznike“, kaže Ristić.
Prema njegovom mišljenju krivicu bi trebalo da snose projektant, onaj ko je odobio projekat i nadzorni organ koji nije raido svoj posao.
„U 99% slučajeva sve se radi po nekom projektu koji je unapred osmišljen i proračunat. Izvođač je možda radio po projektu, ali nadzorni organ je zadužen za kontrolu kvaliteta radova, što to evidentno nije radio, zato su i ploče iz različitih serija, uklapane i sakupljane ko zna odakle“ naglašava Ristić.
Ko će snositi cenu sanacije mosta? Grad, investitor ili neko treći?
„Sanacija štete nije jeftina. Ako su u ugovaru sa izvođačem potpisali da izvođač daje garanciju na te radove godinu, dve, koliko već, onda će izvođač to raditi o svom trošku. Ali ukoliko nisu, onda će Grad iz budžeta izvući sredstva, angažovati drugu firmu, ili možda istu, da to popravi i sanira, a to sve ide iz džepa građana“, zaključuje arhitekta Milan Ristić.
