Preminuo Milan Vlajčić, potomak ugledne leskovačke porodice koja je izgradila grad na Veternici

Novinar, književnik i kritičar Milan Vlajčić, potomak leskovačke porodica Vlajčić koja je bila među vodećim industrijalcima između dva rata i čija imovinska zaostavština i dalje krasi centar grada na Veternici,  preminuo je iznenada u 83. godini u Beogradu, javljaju beogradski mediji.

Upravna zgrada sapunare porodice Vlajčić, danas zdraga Leskovačkohg kulturnog centra,bukvalno je simbol grada na Veternici.

Istorija je ispisana, posle Drugog svetskog rata, sva imovina ove porodice je konfiskovana, između ostalog i porodična kuća u kojoj je nekada bio smešten radio Leskovac. Upravo Milan Vlajčić je imao tapiju na ovu kuću.

Članovi porodice Vlajčić, zajedno sa Milanom, poslednji put okupili su se u Leskovcu 2019. godine kada je u holu zgrade Kulturnog centra otkrivena spomen-ploča u znak sećanja na njihove znamenite pretke.

Skoro čitav jedan vek zaostavština ove porodice je obeležje Leskovca.

Njihova palata smeštena na Širokoj čaršiji podseća Leskovčane na zlatno doba između dva svetska rata, kada je „mali Mančester“ bio vodeći industrijski centar Srbije. Palatu Kaloderma podigli su 1926. godine braća Vlajčići – Todor, Petar i Milan, sinovi Jovana Vlajčića, osnivača fabrike sapuna. To ja zapravo bila upravna zgrada koja je dobila ime po kozmetičkom proizvodu. Početkom tridesetih godina prošlog veka, fabrika sapuna imala je godišnji prihod od devet miliona dolara.

Posle Drugog svetskog rata, sva imovina Vlajčića je konfiskovana, porodica raseljena, a palata Kaloderma postaje prodavnica pa čitaonica.

Milan Vlajčić je govorio da je njegova veza sa gradom dedova neraskidiva.

„Leskovac, koji je između dva rata bio zaista „srpski Mančester“, treba da to ima kao neku vrstu uzora“, kizjavio je 2019. godine Milan Vlajčić.

Milan Vlajčić (novinar, književnik, književni i filmski kritičar) se rodio 23. avgusta 1939. u Beogradu, (otac Mihajlo, industrijalac, majka Vera, istoričar umetnosti). Diplomirao je na Katedri za opštu književnost sa teorijom književnosti beogradskog Filološkog fakulteta. Književne kritike i oglede objavljuje od 1960. u časopisu „Delo“ i drugim publikacijama.

Uređivao je kulturne rubrike „Studenta“ i „Mladosti“, književne listove i časopise „Vidici“, „Gledišta“ i „Književni glasnik“ (izdavačka kuća Otkrovenje).

Od 1970. kao novinar i urednik dnevnog lista „Politike“ pisao je o pozorišnu, televizijsku i radio-kritiku, a od 1985-2004. bio je stalni filmski kritičar tog lista. Od 2004-2017 bio je filmski kritičar i kulturni komentator dnevnog lista „Blic“. Tokom poslednje dve godine, bio je kritičar portala i dnevnog lista „Nova“.

Na konkursu Morava-filma (Beograd) dobio je najvišu nagradu za najbolju jugoslovensku filmsku kritiku 1977. godine.

Dobitnik je još čitavog niza nagrada: „Milan Bogdanović“ za 1981. godinu – za najbolju novinsku književnu kritiku u novinama, na radiju i TV, „Dušan – Duda Timotijević“ (koju dodeljuje nedeljni list TV novosti), za najbolju televizijsku kritiku u jugoslovenskim medijima u 1984. godini, „Zlatno pero” (koju dodeljuje Institut za film u Beogradu), za najbolju filmsku kritiku u jugoslovenskim medijima u l988. godini, Zlatni beočug grada Beograda 2000. godine za trajni doprinos kulturi, Fondacije BK za doprinos kulturnom novinarstvu, za 2003. godinu, prve nagrade za 2014. godinu, za vrhunski domet u kulturnom novinarstvu koju dodeljuje novopokrenuta Fondacija Tanja Petrović, „Nebojša Popović“ 2018 (Kulturni centar Beograda, Filmski centar Srbije, Jugoslovenska kinoteka) za trajni doprinos filmskoj kulturi, nagrade Životni stil 2018 (nezavisna kuća Fabrika) za doprinos kulturi Srbije.

Objavio je veliki broj predgovora, pogovora, ogleda i knjige: „Poprišta” (Nezavisna izdanja arh. S. Mašića, 1971), „Jednom i nikad više” (biblioteka 20. vek, BIGZ, 1979), „Ćuti i plivaj dalje” (biblioteka Grifon, Narodna knjiga 1983), „Pristrasna lektira” (Rad, Beograd 1999), „Uzvodno od Džimija Barke” (Kulturni centar, Niš 2001. drugo dopunjeno izdanje, Laguna 2016), „Noć u Kazablanki” (Otkrovenje, Beograd 2001) „Fest, odbrojavanje” (Gradska skupština, Beograd 2002), „Legenda o zidu” (Kov, Vršac, 2008) ,„Gradska šetnja” (Kov, Vršac, 2010), „Pogled iz ogledala“ (Kukić Edition, Čačak 2015), „Potemkinovi potomci“ (Kukić Edition, Čačak, 2019) i „Zvezdana prašina“, Dereta, Beograd, 2018).

Govorio je engleski i francuski, služio se španskim, italijanskim i nemačkim. Bio je oženjen Duškom Maksimović.

Pratite REШETKU na Facebook, Instagram, X (Twitter) i TikTok mreži. Budite uvek u toku!