„Leskovački ugostitelji su gastronomski ziheraši“ – Šef Slobodan bi voleo više izazova

Od malena je znao da će biti kuvar jer je ovu zanimljivu ali tešku profesiju zavoleo i upoznavao uz oca, a priznaje da je odluci poprilično kumovala i činjenica što je oduvek bio gurman. Slobodan Petković je šef kuhinje u jednom leskovačkom restoranu, u koji je stigao sa ogromnim iskustvom, sticanim u nekoliko evropskih država.

Nije jedini kome je korona okrenula život naopačke, jer da se epidemija nije dogodila, verovatno bi sada živeo svoj san: sopstveni restoran. Te godine je imao utisak da je samo nebo granica. Ali, ova priča, zaslužuje drugačiji početak.

„Mislim da sam imao deset godina, kada sam pripremio svoje prvo jelo. Doduše, nije bilo baš pravo jelo, već prženija, ali sam ja na svoj uspeh bio beskrajno ponosan. Sećam se da se dopalo i mojim roditeljima, a silno sam želeo da ga pohvali otac, iskusni kuvar. Tada sam naučio i prvu važnu profesionalnu lekciju – pedantnost, obzirom da sam, očaran svojom veštinom, kuhinju ostavio u haosu“, uz osmeh se, ovog ranog iskustva, seća Slobodan.

Ohrabren, nastavio je da priprema, najpre jednostavna, a potom i sve složenija jela, shvativši u jednom trenutku da se zaljubio u kulinarstvo.

„Uprkos očevom odvraćanju, uz komentar da je ‘kuhinja robija’, odlučio sam da se školujem za kuvara i da to bude moja profesija. Vidim da je danas drugačije, ali onda nisam u školi baš mnogo toga naučio. Ustvari jesam teoriju, ali praktično nisam znao ništa. Zato sam i pre mature, počeo da radim i da stičem prva prava iskustva. Odmah po završetku škole, obreo sam se u Crnoj Gori, u Podgorici, ‘Kod Siniše’, kako su se zvale roštiljdžinica i mesara. Bila je to prekretnica, koja je učvrstila moju odluku. Po jednu smenu sam radio u oba lokala, ‘pekao zanat za ckarom’ i učio sve što jedan kuvar treba da zna o mesu i načinu pripreme“, priseća se.

Tako je, priznaje, počeo njegov profesionalni put tokom kojeg je “krao znanje i kuvarske cake“. Jer se majstor ne postaje tako što će sve da vam se servira na tacni.

„Pitao sam, istraživao, krišom gledao, mnogo vežbao. Neko hoće da te nauči, neko neće, pa se ti snađi. Tako sam se, u potrazi za novim iskustvima, obreo u Varni, na obali Crnog mora, u divnom restoranu ‘Stari hrast’. Ambijent jedinstven, hrana izvanredna i prilika da se bliže upoznam i sa ribom, plodovima mora i drugim retkim namirnicama. Taj period pamtim kao jedan od najlepših u dosadašnjoj karijeri, jer je u meni sazrevao jedan ozbiljan šef kuhinje. To podrazumeva ne samo vrhunsko kuvanje, već i nabavku, organizaciju posla, kvalitet menija. Tamo sam savladao drugu važnu lekciju -odgovornost“.

I taman kada je, naoružan znanjem i hrabrošću, odlučio da baš u turističkom biseru Bugarske otvori svoj restoran i dođe na korak od ostvarenja dečačkog sna, desila se korona.

„Vratio sam se u Leskovac. Tako je, valjda, moralo da bude. U međuvremenu mi se rodilo drugo dete i ja sam se skrasio u Leskovcu. Nisam razočaran, odmah sam dobio posao i zadovoljan sam. Učio sam od najboljih šefova, ne samo u pomenutim Crnoj Gori i Bugarskoj, već i u Nemačkoj, Turskoj. Nisam odustao od sna i verujem da ću ga ostvariti. Imam u glavi i šta bih u njemu radio, jer sam ubeđen da bi tamo došla do izražaja moja kreativnost i inovativnost“, kaže.

A upravo to, smatra Slobodan, nedostaje leskovačkim restoranima, jer su manje-više svi ugostitelji, gastronomski ziheraši.

„S jedne strane ne razumem da ‘nemaju sluha’ za osveženja poput specijaliteta netipičnih za ovo područje. Roštilj sigurno prolazi i tu ne treba ništa menjati. Ponegde se može naći i nešto različito, ali se uglavnom igra na sigurno. S druge strane, ne žele da rizikuju sa nečim što se gostima možda neće svideti. Moje mišljenje je, međutim, da za sve treba vremena i da se ljudima mora ponuditi izbor, jer ne može da im se svidi nešto što nisu probali. Po tome bi se moj restoran razlikovao od drugih“, navodi Slobodan.

Za kraj, sa osmehom prihvata pošalicu da se ženama preporučuje udaja za kuvara jer “je lepota prolazna, a glad stalna“, dodajući da mu je uvek zadovoljstvo da kuva za svoju porodicu i da suprugu retko pušta u kuhinju.

To je, kaže, čista demonstracija treće važne lekcije: moraš da voliš ono što radiš. Tada posao postaje zadovoljstvo.

S.Stojiljković

Pratite REШETKU na Facebook, Instagram, X (Twitter) i TikTok mreži. Budite uvek u toku!