Godinu za nama obeležili su otkazi, mobing, na hiljad eneproduženih ugovora, neizvesna budućnost i konačna pobeda kapitalizma nad radničkom klasom i njihovim pravima.
O tome bi trebalo da razmišlljaju svi oni koji i danas rade, oni koji će raditi za Ukrs, oni koji ne znaju da li će već sutra dobiti otkaz u fabrici jer je neizvesno da li će im ugovori biti produženi, oni koji rmbače po čitav dan za minimalac, oni koji rade na crno…
Trebalo bi da ih podsetimo i na to da je jedan sindikalac u Leskovcu samo pre par nedelja dobio otkaz samo iz razloga što se borio za radnička prava. Skoro pa niko nije stao u njegovu odbranu, a i fabričke kolege su ga bez imalo srama “pustile niz vodu” i odlučile da ponovo sagnu glavu i ćute. Ništa čudno, s obzirom da su pre par meseci bukvalno i klečali.
Pandemija korone, koja već predugo traje, promenila je svet, živote i navike ljudi, način rada i komunikacije, modele saradnje i poslovanja. Ekonomska kriza, prouzrokovana zaključavanjem, izolacijom, smanjenim obimom proizvodnje, propadanjem preduzeća i čitavih grana proizvodnje, ostavlja nesagledive posledice.
Prekarni rad postaje svakodnevica, a otkaze dele mejlovima i sms porukama. Ugovori se potpisuju na mesec ili nešto više dana, a nakon toga ne produžavaju, „lizing“ agencije sve više imaju posla sa radnikom, kao glavnom robom za trgovanje, zaposleni „svojevoljno“ potpisuju „blanko otkaze“…
Zakoni se menjaju gubeći svaki smisao i dušu. Radnicima se nude usmeni ili pisani ugovori, kojima nisu regulisana njihova osnovna prava iz rada. Sindikat se i dalje gleda kao na „nužno zlo“, čiji se zahtevi za poštovanje prava radnika ocenjuju kao kočnica razvoju i ignorišu.
Otkaze dobijaju i žene koje su ostale u drugom stanju, zaposleni se nezakonito premeštaju na lošije plaćena i neadekvatna radna mesta. Sve je više primera otpuštanja zbog sindikalne aktivnosti ili zbog obelodanjivanja detalja o krađi i korupciji u preduzećima.
Može li se neoliberalnom kapitalizmu čiji je jedini cilj profit odupreti neka snaga iza koje će stati radni čovek?
Odgovor je može, sindikat. Sindikat bi trebalo da bude oslonac radničkoj klasi i istinski borac za bolji i pravedniji svet.
Osim ako u međuvremenu ne preraste u klasičnog “stanodavca” kojeg ne iteresuje ništa drugo sem da naplati kiriju u zgradi koju je prisvojio.
Novo “normalno stanje” postalo je strašno. A najmanje se tiče posledica izazvanih kovidom.
Prijatan vam roštilj.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i Twitter nalogu.
Ako stepropustili...
Ukrs, prekarni rad, i sindikalac koji sam sebe ne može da zaštiti, a kamo li druge….