Stalna adresa deset izbegličkih porodica 2004. godine postalo je selo Drćevac kod Leskovca gde su im sagrađene nove kuće. Od tada ne mogu da reše problem vode za piće jer im meštani ne dozvoljavaju da se priključe na seosku mrežu. Iz bunara imaju samo tehničku vodu.
Van glavnih puteva i vreve pitomina podno Babičke gore postala je utočište izbeglima iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Teško je uporediti Mostar sa Drćevcem, ali Samardžići su ovde dobili kuću i okućnicu pa puni elana uprkos narušenom zdravlju stvorili dom.
„Prodavnice nemamo, nemamo doktora, nemamo poštu, ništa nemamo. Najteže je što nemamo vodu i evo ni struje sada, kad malo dune vetar struje nemamo“, kaže Rodoljub Samardžić, izbeglica iz Mostara.
Za gotovo dve decenije još se nisu napili vode iz slavine.
Zahvaljujući projektu samogradnje deset izbegličkih porodica dobilo je krov nad glavom. Iskopana su i dva bunara, ali voda nije dobrog kvaliteta.
„Ovu vodu kada prokuvate u posudi, ona je kao kreč bijelo, nahvata se kao kreč, ta voda je samo za polivanje“, kaže Milenko Spasojević, izbeglica iz Tuzle.
Meštani Drćevca pijaću vodu obezbedili su sedamdesetih godina dovodeći je iz 8 kilometara udaljene planine.
„Voda se ne brani i ja sam za to da oni dobiju vodu, ali iz grupe teško da će moći to“, priča Jovan Cvetković, meštanin iz Drćevca.
Seoski vodovodi nisu u nadležnosti preduzeća Vodovod, a Drćevca nema u dugoročnom planu vodosnabdevanja na području grada.
„Sama nadmorska visina i geografski položaj tog naseljenog mesta ne dozvoljavaju da vodu dovedemo“, navodi Staniša Ristić, direktor JKP „Vodovod“ Leskovac.
Sa penzijama od 50 evra do petnaestak hiljada dinara nemoćni su da sami reše problem. Oči su ponovo uprte u Komesarijat za izbeglice za koji je sada prioriret pomoć oko otkupa kuća.
Ceo prilog pogledajte OVDE.
Ako stepropustili...
