Vest o samoubistvu tridesetjednogodišnjeg mladića na Sevtoilijskom groblju proteslo je Leskovac, a prema komentarima na društvenim mrežama i onih koji su ga dobro poznavali, razlog za tragediju su bili narušeni porodični odnosi.
Stručnjaci upozoravaju da je poražavajuća činjenica da se na ovaj korak odlučuju uglavnom ljudi bez neke konkretne dijagnoze.
“Odlučuju se na ovaj korak zbog takozvanog beznađa, dok su pacijenti sa depresijom tek na drugom mestu. Ne vide izlaz iz teške ekonomske, socijalne, emotivne situacije u kojoj se nalaze“, objašnjava psihijatar Tatjana Jovanović.
Kako navodi, veliki deo onih koji su pokušali samoubistvo nije želeo da nastavi lečenje.
“Zabrinjavajuće je to što se, prema rečima lekara, broj pokušaja samoubistava povećava, a uočen jeporast broja tinejdžera i dece koja dižu ruku na sebe, uglavnom uzrasta od 12 do 14 godina”, upozorava Jovanovićeva.
U nastavku prenosimo deo intervjua sa doktorkom Jovanović koji je skoro na ovu temu dala za lokalni portal Stav.Life:
Koliko je porodica kao insitucija ispaštala u poslednjih godinu dana i da li samoubistvo može biti „posledica“ loših porodičnih odnosa?
-Statistika govori da se nasilje prema deci i ženama unutar porodica i vanbračnih zajednica višestruko povećalo u odnosu na vreme pre pandemije. Samoubisto je retko impulsivan čin. Najčešće mu prethode duževremene izmene u ponašanju u smislu povlačenja u sebe, pada ili gubitka raspolozenja, odsustva životne radosti…Samoubistva su češća i kod mladjih ljudi sklonih korišćenju psihoaktivnih supstanci ili im prethodne psihotične izmene u ponašanju,gde se obolela osoba u potpunosti odvoji od realnosti i živi u svom imaginarnom svetu. Kada je u pitanju prepoznavanja mentalnog poremecaja,opet su članovi porodice oni koji bi to trebalo da primete.Svako odstupanje od uobičejenih obrazaca ponasanja,osamljivanje, česta,brza i eksplozivna izmena emocija, verbalni i/ili fizicki agresivni ispadi,jesu razlozi za zabrinitost.
Da li smo uspeli da srušimo tabues kada je u pitanju traženje stručne pomoći?
-U našoj lokalnoj zajednci i kao i u Službi za psihijatriju,postoje telefoni za psihosocijalnu podršku,procenu rizika za mentalnu bolest i suicidalnost,a s obzirom na to da su operateri za ovu vrstu aktivnosti stručno edukovana lica,uvek se može dobiti i informacija o tome gde dobiti stručnu pomoć. Pouzdano znam da Centar za socijalni rad u našem gradu takodje ima porodične terapeute koji su izuzetno stručni sa velikim iskustvom u svom poslu. Međutim, od strane roditelja i dalje postoje zablude,da ce traženjem pomoći u institucijama koje se bave mentalnim zdravljem njihovo dete biti obeleženo.
Neangazovane osobe, dodatno imaju prostor bedmisla, beznadja, nefostatka ljubavi, prijateljstva, topline i sigurnosti. Radna terspija, koju psihijatri praktikuju, upycuje na angaxovanje.
Nasa omladina, generalno, od detinjstva nema radne navike i to je obelezje srpske nacije. Kod Kineza, Japanaca, Nemaca, Svajcaraca, decu uce da rade, da doprinose, da zarafjuju, da bydu okupirani nekim korisnim aktivnostima. To je osnov mentalnog zdravlja, ne samo drustvene koristi zajednici. Cuvanje pcela, rad u polju na vazduhu, gajenje cveca, drvopreradjivanje, rad sa glinom, slikanje, moleraj i slicni poslovi se primenjuju kao angazovanje zarad zdravlja. Cuvanje ljubimaca je takodje znacajno. Roditelji ne usmeravaju decu u smislu zdravstvene zastite. Horsko pevanje, folklor, muzicke grupe, sportska aktivnost, volonterski radovi, pecanje, samo su neki vidovi angazovanja koje smo mi upraznjavali. Negativnu energiju treba oslobadjati smislenim radnjama. I sto vise se povezivati s drustvom, nikakvo osamljivanje. Mucenik da se nekom pozalio, mozda bi mu pomogli.
Radne navike se od detinjstva razvijaju. Mnogi rade kod privatnika, druze se, zaradjuju za zivot. Ne treba djavolju ostavljati prazan prostor. Neka mu je laka zemlja.