I danas ova naša samoizabrana i samoproklamovana vlast razbija ogledalo kad vidi koliko joj je lice u njemu ružno. Ali ne može porazbijati sva ogledala, a i da može, džaba joj je, jer i najmanji komadić odražava ružnoću kao i ono veliko, svevideće ogledalo…Dok ima i jednog lista koji neće slušati partijsku direktivu, ima i nade, kaže u Intervjuu za Rešetku književnica i rediteljka Vida Ognjenović, nekadašnja ambasadorka Srbije u Norveškoj i Danskoj.
Ona je zapravo njeno mišljenje o pritisku i zastrašivanju lokalnih medija sa juga Srbije tužbom “Milenijum tima” koji traži milionske odštete od novinara samo iz razloga što su preneli izjavu Vuka Jeremića, a da samog Jeremića nisu tužili.
„Mediji kod nas danas više nego ikad slabe ideje o otporu i petparački fabrikovanim skandaloznim rubrikama ciljano zamagljuju uvid u stvarnost i trezvenu analizu svega što nam se dogadja. No uverena sam da je i u ovo vreme moguće ponoviti 9 mart. Možda ne u ovom trenutku kad još vlada pandemijska imobilizacija, ali u neće ni ona doveka“, mišljenja je ova umetnica, inače, jedan od osnivača Demokratske stranke, a sada i pokreta Demokrata Srbije.
Sa cenjenom književnicom, rediteljkom i političarkom razgovarao Dragan Marinković:
- U vreme kada se čini da je opozivija u Srbiji “klinički mrtva”, kada se raspala Deomkratska stranka i formirao pokret Demokrata srbije, kome i vi pripadate, kada je prošlo 20 godina od pada režima Miloševića, ponovo dolazimo do pregovaračkog stola oko predstojećih izbora u kojima će posredovati “strani faktori”? Da li je istina da sadašnji izborni uslovi podsećaju na one iz devedesetih i šta to govori o procesu demokratije kroz koji smo prolazili sve ove godine? Nismo li se ponovo vratili na početak?
Društvo nije betonski bunker, pa da stoji postojano kano klisurina, kako je glasio jedan stih naše nekadašnje himne, već je složena i vibrantna zajednica u čijoj energiji treba slobodno da pulsira mnoštvo različitih humanih zamisli, potreba, ostvarenja i stremljenja. Svako zaustavljanje tog pulsiranja je nasilje, jer usporava proces demokratije, o kome govorite. I zato po mom mišljnju valja podržati svaki pregovarački sto kao pokušaj da se ubrzaju koraci ka demokratskom odlučivanju, a nasuprot društva koje počiva na naredjenjima i poslušnosti. I nije greška što se stalno vraćamo na početak, ako uvidimo da smo se zapetljali, nego je pogrešno ako se populističko zavaravanje da smo napredovali proglasi za neupitno.
- Da li mislite da se politička situacija u Srbiji može popraviti bez pritisaka spolja? Da li društvo ima dovoljno snage da se samo izbori za neke više demokratske uslove i izbore?
Društvo koje se oporavlja od dugog iskustva ideološke isključivosti mora imati društvene uzore u razvijenim demokratkim uredjenjima. Normalno je da u gradnji demokratskog uredjenja tražimo savetodavnu pomoć od razvijenih demokratskoh formacija, jer je nismo nasledili od predaka. I zašto onda pomoć koju tražimo spoja istovremeno smatramo pritiskom. Naravno, demokratija nije prepisivačka manastirska škola, niti zbirka zapovednih pravila, a još manje populističko uspavlivanje biračke svesti, nego je politička praksa čiji se uspeh meri nivoima slobode i osvojenim ljudskim pravima.
- Da li lično smatrate da će pregovori između vlasti i opozicije uspeti? Da li su razgovori uopšte mogući?
Pregovori moraju biti mogući, ipak nismo u srednjem veku, a da li će biti uspešni, teško je odgovoriti sa da ili ne, jer u pitanju su dva suprotstavljena stanovišta. Trebalo bi da predstavnici sadašnje vlasti shvate da se demokratsko društvo ne gradi čvrstom rukom vođe ni jednopartijskom isključivošću, što ,sudeći prema njihovoj narcisoidnoj retorici nije baš mnogo verovatno. No, neka pregovori počnu i neka argumenti stignu do gradjana, pa i to je već nešto u ovoj zaglušnoj propagandoj halabuci.
- Da li onda postoji NEKO iz “opozicione mase” ko može da pokrene mrtvilo i učmalost u koju je ta opozicija u Srbiji pala?
Naravno da postoji. I to nije neko iz “mase”, nego masa koja sada gleda da se spase od korone, ali dobro vidi kuda vodi“ glavni put“ i skrenuće s njega prvom prilikom. I svaki malo bolje artikulisan opozicioni glas može da je pokrene. To vlast i te kako oseća, pa se grčevito brani zatvaranjem medija, kontrolom svakog političkog nastupa, bezobzirnim bildovanjem klizavih terena za proklizavanje opozicionih lidera i otužnim udvaračkim populizmom koji, uverena sam, deluje na građane koliko čaj od kamilice protiv leukemije. Nego imaju mnogo problema, pa ćute, što vlast čita i zloupotrebljava kao odobravanje. I opoziciju guši malodušnost od koje treba što pre da se izleči.
- Ni situacija u medijima, čini se, nije bolja. Velika je količina raznih medija, pogotovo tabloidnih, koji su pod kontrolom vlasti. To je činjenica. Ono malo “slobodnih” medija doživljava velike pritiske i zastrašivanja, a poslednji slučaj, koji je poput zemljotresa pogodio i male medije sa juga Srbije jeste tužba “Milenijum tima” koji traži milionske odštete od novinara samo iz razloga što su preneli izjavu Vuka Jeremića, a da samog Jeremića nisu tužili.
Pesnik Osip Mandeljštam je u vozu za Voronjež, kud je zajedno sa ženom Nadeždom bio prognan u jednoj od brojnih staljinskih čistki, uzviknuo: Nađenjka, pa oni se nas boje, oni se plaše pesnika i njihovog uticaja. Oni nas uzimaju kao ozbiljne protivnike, priznaju moć koju poezija ima, dakle mi nismo žrtve, već opasnost… Pa vidite i danas ova naša samoizabrana i samoproklamovana vlast razbija ogledalo kad vidi koliko joj je lice u njemu ružno. Ali ne može porazbijati sva ogledala, a i da može, džaba joj je, jer i najmanji komadić odražava ružnoću kao i ono veliko, svevideće ogledalo…Dok ima i jednog lista koji neće slušati partijsku direktivu, ima i nade…
- Novinari se, barem je to moj lični utisak iz razgovora sa kolegama, plaše da prenesu izjavu bilo kog opozicionog lidera iz straha da će zbog toga biti tuženi. Da li mislite da je devedesetih godina ipak bilo više alternativnih medija do kojih je opozicija mogla da dođe – raznih medija, televizija na lokalu – dok danas to nije slučaj?
Čini se da je tada bilo lakše, jer je to prošlo. Ali zlo je uvek isto, kako naglašava Đorđe Lebović u svom memoarskom romanu: Semper Idem, pišući o zloj sudbini svojih sunarodnika, Jevreja, u pogromaškoj atmosferi uoči i za vreme Drugog Svetskog rata. Vladavina straha je najgora vladavina. Zastrašivanje je najopasnije gaženje ljudskih prava. Opozicija i novinarska i druga slobodna Udruženja građana treba ozbiljno i uporno time da se bavi…
- Pre tačno 30 godina, 9. marta 1991. godine na Trgu Republike se okupilo više desetina hiljada ljudi, tražeći veće medijske slobode i smenu vrha ondašnje Radiotelevizije Beograd. To je bio dan kada su se građani srbije prvi put sreli sa vodenim topovima, suzavcem i tenkovima na ulicama grada. Da li je moguće da se nešto slično ponovi u skorijoj budućnosti?
Neophodno jeste sasvim sigurno, jer medijska tmina je topla leja za obmanu javnosti. Kontrolisane vesti i komentari ne služe za obaveštavanje i raspravu gradjana,, nego za ispiranje gradjanske svesti, i za ulivanje straha i zatupljivanje javne akcije. Mediji kod nas danas više nego ikad slabe ideje o otporu i petparački fabrikovanim skandaloznim rubrikama ciljano zamagljuju uvid u stvarnost i trezvenu analizu svega što nam se dogadja. No uverena sam da je i u ovo vreme moguće ponoviti 9 mart. Možda ne u ovom trenutku kad još vlada pandemijska imobilizacija, ali u neće ni ona doveka. Treba da se setimo da u svakom opresivnom poretku klija i klica otpora opresiji. Istorija i davna i skora iskustva nud nam mnoge primere za to. Treba tu klicu osloboditi društvene lenjosti I letargije kojima smo toliko skloni…
- Da li ste u vreme 5. oktobra očekivali da će Srbija brže ići ka demokratskom društvu nego što se na kraju ispostavilo?
U vreme 5. oktobra sam zajedno sa ostalim učesnicima borbe za prevrat, intenzivno mislila samo o oslobadjanju iz tadašnjeg političkog i državnog ćorsokaka. Sve posle pada tadašnjeg režima iz te perspktive delovalo je kao širok put sa puno mogućnosti. No, ideje su ideje, a ljudi su ljudi….
- Čudno je neko vreme u kome skoro svakodnevno nove seksualne afere potresaju srpsku javnost. Što se Branislava Lečića tiče, izjavili ste da ste šokirani, da je u pitanju nepravda i politička igra. Da li isto možete reći i o slučaju Dragana Markovića Palme?
Ne pratim izveštaje o ovj drugoj kako kažete “aferi”. Što se tiče Branislava Lečića, pozivam se na nedavno obaveštnje iz Tužilaštva da Lečić, prema njihovoj dosadašnjoj dokumentaciji, nije ni optužen , ni osmunjičen, niti je žena koja je podnela tužbu oštećena strana. Traju predistražne radnje u kojima će obe strane ukrstiti svoju argumentaciju. Očekuje se, dakle, da mediji u tome ne učestvuju. Smatram da je Lečiću dosadašnjim medijskim prikazima učinjena velika nepravda. I teško se odupreti uverenju da to nije deo neke političke,ili kakve druge sumnjive hajke. Verujem da on nije počinio to što mu se pripisuje
- Šta biste poručili mladima koji se dvoume da li da ostanu ili da odu iz Srbije?
Globus je naseljen zahvaljujući seobama kojih je oduvek bilo i biće ih. Danas su one jednostavnije i lakše nego ikada ranije. Nekad je i premeštanje iz sela u selo smatrano izmeštanjem iz „ rodne grude“. Rodna gruda je odavno samo poetska metafora. Manjina danas može reći da je vekovima na istom geografskom podneblju svojih predaka. Danas u vreme ovako brzih komunikacija i globalne povezanosti, kad su daljina i blizina u mnogome izjednačne, mladi sve ređe traže naše savete i sve manje se dvoume oko toga ostati, ili otići. Oni se o svemu tome obaveštavaju na svom kompjuteru. Zato im, eto samo na vaš podsticaj, poručujem da žive i rade tamo gde imaju bolje uslove da postignu radne i druge životne rezultate prema svojim planovima. Dodajem i opomenu da u svojoj okolini, ma gde bili, čine što manje zla, to neka im je prva obaveza..
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i Twitter nalogu.
Vida Ognjenović nije osnivač Demokratske stranke. Učlanila se 1993. da bi vrlo brzo bila isključena zajedno s Mićunovićem jer su kršili Statut. U DS se vratila 2004. sa istom ekipom. Iz članstva DS je brisana 2019. zbog kršenja Statuta. Ovo pišem radi lako proverljive istine.
Neistina! Niko u DS nije krsio Statut osim sto su se clanovi pobunili zbog sibicarskog rada Zorana Lutovca, Dragane Rakic i njihovog okruzenja. Najnoviji primer je vracanje Sase Paunovica koji je izasao na izbore i time krsio odluku o zabrani izlaska. Takodje su clanovi GO I IO u Zajecrau pre mesec dana izasli na izbore bez ikakvih sankcija dok su stootine drugih casnih i odanih stranci iskljucivani. Sibicarska politika koju vodi trenutno rukovodstvo napravila je od DS podanicku partiju u kojoj ako mislis drugacije od njih budes iskljucen ili bacen u zapecak. zato se DS i nalazi na 0,4% podrske. Ima tu jos dosta toga ali o tom potom.