“Kada sam potonuo, ruku spasa su mi prižili ljudi od kojih sam to najmanje očekivao”

Danas se navršava tačno šest godina kako je primio poslednju hemoterapiju i pobedio rak limfoma. U vreme kada mu  je bilo najteže, kada je izgubio posao i zamalo život, uz njega su ostali samo najbliži članovi porodice i nekoliko prijatelja.

Iako je bio jako disciplinovan, optimista i tvrdoglavo se borio da ostane živ, u toj borbi sa kancerom osećao se naputšeno i izdano, a ruku pomoći su mu pružili ljudi od kojih je to najmanje očekivao.

“Gradonačelnik Leskovca Goran Cevtanović je možda moj najveći politički protivnik, ali kada smo se sreli na Svetoilijskom groblju i reč po reč došli na temu moje bolesti, on se bukvalno naljutio što se njemu nisam obratio za pomoć. Ponudio mi je i stručnu pomoć njegovih kolega lekara, ali i svakakvu drugu. Nikada nisam ni sanjao da će mi baš on, od svih ljudi koje poznajem, pružiti ruku da ustanem iz pepela. Zaista je tako bilo. Mi i dalje jesmo veliki politički protivnici, ali ja ga zbog svega što je učinio za mene smatram velikim prijateljem i čovekom. Život je jako čudan, ne znate šta vam nosi, niti od koga možete da očekujete pomoć”, komentariše za Rešetku Leskovčanin Ivan Krstić, koji je nakon opake bolesti nastavio svoj politički angažman u Glavnom odboru Demokratske stranke.

U međuvremenu, postao je jedan od najuticajnijih tviteraša sa juga Srbije, a često ga citiraju u dnevnicima i političkim emisijama na skoro svim nacionalnim televizijama.

“Ja moram da se zahvalim, pored mojih ljudi iz DS-a koji su sve vreme bili uz mene, naročito u to vreme Dragan Šutanovac, i tviterašima. To je takva neobična grupa ljudi o kojima kruže razne glasine, a u stvari su divni ljudi koji su ujedinjeni da pomognu svakome kome je pomoć potrebna. Oni su tu da bukvalno menjaju svet. Moj su promenili, svakom  upućenom rečenicom podrške, svakom porukom. Pomogli su mi da se podignem kada je bilo najteže i kada sam želeo da odustanem od svega”, kaže Krstić.

A priznaje da je “padao” često.

“Ja i dalje smatram da sam čovek sa kancerom, jer prognoze su da se on uvek vraća, za 5, 7 ili 10 godina. Uvek mi nekako diše za vratom. Barem se ja tako osećam. Drugo, kancer je skupa bolest. Da li znate koliko puta sam morao da odem na preglede i kontrole, nakon  završene hemoterapije, u Niš ili Beograd? Sve to košta. A ljude sa rakom neće niko da zaposli. Nebrojano puta sam se osećao kao građanin drugog reda, iako to nisam. A onda se zaledim pomišlju da sam ja zapravo imao sreće da poznajem, preko politike, neke ljude na važnim funkcijama, pa sam nekako lakše dolazio do zdravstvene nege. A šta je sa onim ljudima koji boluju od iste bolesti kao ja a ne pouznaju nikog? To su za mene pravi heroji i pravi boric. Država mora nešto da učini povodom te stigme koja vlada prema onkološkim bolesnicima. Naš život ne sme da bude završen onda kada se razbolimo, pa i kada pobedimo bolest. Mi moramo da nastavimo da živimo potpuno normalno kao i svi ostali. Sećam se primera žene iz Niša koja je izgubila posao u jednoj fabric zbog toga što se razbolela od raka. Tada se lično profesor doktor Dušan Milisavljević, kao narodni poslanik, pored vas novinara, žestoko založio da ona bude vraćena na posao. E, to je bila pobeda sistema nad stigmom. Ja tu sreću nisam imao, ja sam morao da prodajem lubenice da bih preživeo”, zaklljučuje na kraju kroz osmeh Krstić.

Takođe, zahvaljuje se lekarima koji su mu zapravo bili najveća podrška i saborci u najtežim trenucima.

“Profesor dr Dušan Milisavljević, dokor Miško Živić, profesor dr Radmilo Janković, pa i direktor Opšte bolnice Leskovac Nebojša Dimitrijević, doktor Zoran Milovanović onkolog i vlasnik Benefarm apoteka Saša Stojanović Čarli. To su ljudi koji su se borili zajedno samnom, sa mojim najvećim stahovima”, ističe Krstić.

Poenta ove priče, kaže, nije samo da se pohvali da je uspeo, već da podeli sa ostalimo svoje iskustvo.

“Morate da budete optimisti i veoma jaki. Da slušate lekare. Jednostavno disciplina. Ishrana je takođe morala da se redukuje. Jedete i ono što vam se ne sviđa. Znači, sveze povrće i voće. Od povrća cvekla da bi sačuvala krvnu sliku. Zelena salata, sve sto ima vitamina C, proteine. Vitamini su važni jer vam hemioterapija uništava krvnu sliku. Zbog toga je važno da se što više unosi i voće koje je bogato vitaminima. Ali svako voće. Bez izuzetaka. Spanać je neizostavan, kao i kopriva koja je prepuna vitamina. Naravno osim prirodnih vitamina morate da uzimate i vitamine u obliku tableta. Meso obavezno. Bareno. Crveno meso i piletina. Jednostavno nemojte probirati hranu već jedite sve što volite, jer tako jačate organizam i držite imunitet. Prirodne sokove takođe. Šargarepa je meni bila neizostavna u skoro svakom jelu”, kaže.

I ono što je vrlo važno, dodaje, nemojte ćutati o bolesti.

“Jer to nije bauk. Što više ljudi uključite oko sebe. Zasto? Zato što je važna podrška, saveti, druženje. I nemojte biti pesimisti. Morate da se borite jer sam uveren da je svaka bolest pobediva. Naročito ako je otkrijete na vreme. I kad se sve završi nemojte reći , eto, gotovo je. Ne! Redovne kontrole su vrlo bitne. Kontrole lekara. I pričajte ako imate problem. Ništa ne možete sami. Zato je bitno da imate podršku porodice i prijatelja. Nemojte da se predajete.Verujte da možete da pobedite sve”, zaključuje Krstić.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i Twitter nalogu.

Pratite REШETKU na Facebook, Instagram, X (Twitter) i TikTok mreži. Budite uvek u toku!