Ne plači majko, pa ne idem u vojsku

Leskovčanina starog trideset i kusur godina na autobuskoj stanici juče ispraća familija. Žena ga grli i ljubi, otac guta knedlu, brat se krsti, majka plače. Prekrsti se i on pre nego što uđe u kombi koji vozi naše gastarbajtere za Frankfurt, okrene se i dobaci majci: Ne plači, aman, pa ne idem u vojsku! Po prvi put napušta porodicu i odlazi na sigurno, u nepoznato. Pre mesec dana je bio na spisku onih radnika koji su dobili otkaze u Aptivu.

Češće od odlaska na more Leskovčani planiraju kako da zapravo odu odavde – zauvek. Pre korone nije prolazila ni cela nedelja a da se ne oprostim sa nekim ko se seli na Maltu, pakuje kofere za Beč,  predaje papire za brisanje nepokretnih guzica po nemačkim bolnicama ili ga neka agencija već nije poslala na privremeni rad u Češkoj i Slovačkoj.

Sećam se kada sam prelistavao lajnu na Fejsbuku uz jutarnju kafu i iznenada počinju da mi „iskaču“ fotografije dugogodišnje prijateljice na pokretnoj traci iz jednog od Samsungovih radničkih bungalova na periferiji Trnave. Nije mi se javila. Otišla je tiho i pognute glave, iako joj na slikama blista osmeh. Da li uopšte treba da postavim pitanje šta je zapravo navelo ženu od četrdeset i kusur godina da pokupi prnje i sklapa televizore na jeziku koji ne razume?

Prisećam se vrele septembarske večeri od pre dve godine kada mi Marko saopštava da se porodicom seli za Niš. Noge su mi ostale zakovane za prag fotokopirnice u kojoj je radio, a u grlu neka čudna knedla od saznanja da gubim najboljeg prijatelja dok mu pružam srčanu podršku da započne neki bolji život. Sada je već u Dizeldorfuj. Naporno je učio Nemački dve godine i otišao je, što niko nije imao takve sreće, u jeku korone.

I ovog marta Leskovac miriše na jesen, na godišnje doba kada laste odlaze na jug. Seoba ptica je prirodna pojava kada one sa područja gde se gnezde lete u zimska boravišta i nazad. I vraćaju se svake godine, za razliku od mojih prijatelja.

Od kraja 2011. godine, kada je vršen poslednji popis, do 30. juna 2015. godine, broj stanovnika u Leskovcu smnajio se za 4.915stanovnika! U Jablaničkom okrugu samnjio se za, čak, 8.804, jednako broju cele Medveđe i Crne Trave,pokazuju statistički podaci. U taj broj nisu evenditirani oni koji su otišli u inostranstvo, pa se može zaključiti da je brojka daleko veća. Prema ovim podacima, ispada da se na nivou Jablaničkog okruga godišnje smanjivalo stanovništvo za 2.515.

Saška, moje drugo ja, već celu deceniju živi u Beogradu. Telefonom mi saopštava da će dobiti devojčicu. Pustio sam suzu od sreće što ću postati ujka ali me i pritiska čudna neka nostalgija što u tom trenutku ne mogu da zagrlim sestru. Preko Vibera je par dana kasnije kritikujem kako je sebična trudnica i tražim da mi pošalje nanoviji selfi. Lepo joj stoji trudnička haljina, a žali mi se kako joj je Beograd postao tesan. Kaže, uvuklo se i tamo neko zlo u ljude.

„Ne možeš ovde da radiš ako nisi lažov, ako ne spletkariš, ako nisi uvlakač, podanik. Ne želim takav život svom detetu. Pakujem kofere i letim za Beč, ali ću, kada se preselim tamo, sigurno češće da te posećujem. Čarter letovi su zakon, bolji i jeftiniji od Kanisa“, kaže.

Zašto kolone idu u jednom pravcu i zašto ljudi beže? Ostajemo mi „matori“ koji nemamo gde i nemamo kud, idu mladi koji ne pristaju na takav sistem vrednosti. Ili je možda to sudbina?

Ne možeš a da u takvom trenutku ne razmišljaš o sudbini. Kada sam odbio posao u jednoj beogradskoj redakciji bio sam siguran da je to bila moja odluka. Danas mi sve to liči na sudbinu.

Ta sumanuta ideja da zapravo nismo odgovorni za pravac kojim pođu naši životi, da je sve unapred određeno i zapisano u zvezdama, poprilično teši u trenucima kada ti nedostaju najbliži koji su daleko, pa makar i tričavih 40 kilometara. Možda to objašnjava zašto, kada živiš u gradu u kome se zvezde ne vide, život deluje previše nasumično. Pa i ako je svaki uspeh, poraz, posao, novac, ljubav ili nešto o čemu sanjaš unapred naručeno iz nekog kosmičkog kataloga, da li i tako možeš da napraviš pogrešan korak i odlutaš nekim svojim Mlečnim putem? Da li možeš da pogrešiš ili promašiš svoju sudbinu?

Donekle mi ova pitanja odgovara na novi Leskovčanin kojeg upoznajem u novootvorenoj Promenadi koji se, posle 20 godina rmbanja po Beogradu i otvaranju uspešne firme, nekim čudom vratio da svije gnezdo ovde gde se i rodio.

„Da, smeta i meni ova naša malograđanština, ali mi je bilo muka da iznova krečim neke stanove koji nisu moji, da plaćam kirije, ulažem u tuđe. Ovde imam svoje dvorište, pse i baštu i širokogrudi pozdrav od komšije, uvek spremnog da pomogne kada se nađeš u nevolji, a ne traži ti ništa za uzvrat. Gore sam umalo zaboravio da tako nešto postoji“, sumira, a ja se nadam da će neko da ubedi Sašku ili Marka da se, makar i kroz 20 godina, vrate na moj komšijski prag.

Svaki put kada neko ode, zvanično je gotvo. Završi se jedna era i počne novo godišnje doba. Možda naše odluke kroje našu sudbinu. I po koja greška jer bez njih ne bi ostalo ništa da nam oblikuje živote. Ako ne bismo skretali sa puta, možda se niakda ne bi zaljubili, dobili bebu, bili ono što jesmo. Godišnja doba se menjaju, pa što ne bi i gradovi.

Ljudi ti ulaze u život i napuštaju ga. Ipak, teši te to što oni koje volite uvek ostaju u tvom srcu. A ako imaš mnogo sreće, daleko su samo par sati leta avionom.

Pratite REШETKU na Facebook, Instagram, X (Twitter) i TikTok mreži. Budite uvek u toku!