Nije grana problem, nego mi, jer nas više nije briga
U ulici Solunskih ratnika već danima na trotoaru leži otkinuta poveća grana drveta, verovatno polomljena tokom poslednjeg nevremena. Ljudi je zaobilaze, silazeći na kolovoz i više i ne obraćaju pažnju na nju. Ako je nekome i palo na pamet da je skloni, izgleda da je odustao. I tako je ostala da leži na trotoaru, kao ničija briga.
Ispričaću vam jednu priču.
Moj otac je uvek voleo da pomaže drugima, čak i kad mu to niko nije tražio. Mama ga je često zvala “tuđa sreća“. Uvek je u džepovima sakoa nosio šrafciger često mala klešta, matice, zavrtnje. Umeo je da popravi ljuljaške ili klackalice u parku. Žao mu bilo da deca, zbog nečije nemarnosti, ne mogu da se igraju.
Znao je da na šoferke automobila parkiranih tik uz zgrade, ostavi poruku u kojoj opominje vozače da time ugrožavaju kretanje majki sa kolicima ili starih i slabo pokretnih.
Mene i sestru je, ipak, posebno nerviralo kada bi se, na putu ka moru, zaustavio pored svakog automobila u kvaru. “Red je da se pomogne čoveku“, govorio je, ostavljajući nas da se ‘kuvamo“ u kolima.
Mnogo godina kasnije, vraćaćemo se sa Crnogorskog primorja i kod mesta Kačikolj, na Kosovu, usred planine i usred noći, otkazaće nam motor. Ni žive duše kilometrima daleko. To je vreme pre pojave mobilnih telefona. Pravimo strategiju. Mi ćemo probati da spavamo, a tata će dežurati. Videle smo da je uplašen, iako se trudio da to sakrije. Narednih sat vremena, putem neće proći nijedan auto.
A onda, kao u filmovima. Iza krivine se pojavljuju svetla. Farovi. Tek na par metara od nas vidimo da je u pitanju “tamić“, dvotonac. Leskovačke table. Zaustavlja se. Otac i sin iz Prekopčelice. Bili na pijaci u Prištini. Šlepaju nas do Lebana, do dedine kuće, praveći pauzu na svakih 5-6 kilometara, kako bismo zamenili akumulatore.
Nikada ih više nisam videla i ponekad pomislim da su proizvod moje mašte. Ali nisu.
Vraćamo se na granu s početka priče. Radije ćemo da je zaobilazimo, silazeći na kolovoz i dovodeći sebe u opasnost, nego što će iko odlučiti da je pomeri par metara. Nije moja briga i zašto baš ja. Zato ni deponije, prljave reke, napuštene životinje nisu naša briga, Ni stari, unesrećeni, siromašni i maltretirani.
Zašto baš ja……dovoljno da se opere savest. Nije grana problem.
Pratite REШETKU na Facebook, Instagram, X (Twitter) i TikTok mreži. Budite uvek u toku!
Zašto ljudi da pomeraju grane sa ulice kada plaćamo gradske službe za to!? Pre par godina je jedan moj prijatelj, koji ima radnju na Niskoj ulici, platio kaznu jer je slomljenu granu, koja nije otpala sa drveta nego visila slomljena, uklonio. Došli su komunalni policajci i napisali kaznu, kažu…sledeći put pozovite i mi ce mo ukloniti granu. Prema tome narod je postao pametan….ima ko to treba da odradi i neka radi. Treba kritike uputiti gradskim službama a ne prozivati stanovništvo.
Pa jeste zvali?
U Svajcarskoj pozovu, odmah dodju.
Nijedan čovek nije ostrvo – sam po sebi celina; svaki je čovek deo kontinenta, deo zemlje. Ako grudvu zemlje odnese more, Evrope je manje, kao da je odnelo neki rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj. Smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen čovečanstvom. Stoga, nikad ne pitaj za kim zvona zvone – ona zvone za tobom.“
(„Za kim zvona zvone“)
Bravo 👏,samo ću da dodam, “ dobro se dobrim vraća“, ne odmah. Nego onda, kada treba !
E draga gospodjo, bila su to neka ne tako davna ali lepa vremena. Sad nam Europejci donose neke nove, nama strane vrednost. Donose nam „veci“ standard zivota, s kojim bismo voleli da nam mesec traje 15 dana, da bismo lakse preziveli. A odnosi nam sve ono o cemu Vi pisete. Uzeli su nam i ono malo duse sto nam no je ostalo posle ruznih 90-tih. Drago mi je da ima jos nekoga ko misli slicno kao ja. Pozdrav. Hvala Hemingveju za izuzetan predgovor.
E draga gospodjo, tipično razmišljanje koje nas drži u okovima i vuče na dno. Kod tih europejaca, kako ih vi zovete, je skoro sve uredjeno i njihov sistem funkcioniše. Nije Pink švajcarski, a kolko znam nije ni Mesko Nemac…..a i predsednik nam nije Francuz.
Dragi gospodine, zahvaljujete na Hemingveju ali bojim se da niste razumeli niti Suzanin tekst niti Hemingvejev citat. Dakle, zivim u toj „mrskoj Evropi“ pa mogu i iz prve ruke da pricam. Njihovi parkovi, sume, jezera su besprekorno cisti i uredjeni, prvo jer imaju visoku svest o prirodi, a drugo jer su kazne enormne. Kod njih se baba od 80god sagne da pokupi hartiju sa ulice i baci u korpu. Ne dovoze nam oni skoljke od jugica ili stare smederevce da bace u reku!? Ne bacaju nam oni crknute svinje na improvizovanom smetlistu u centru naselja!? Ne istovaruju nam oni sut pored puta!? Unistavamo nasu prirodu ko da je od najgoreg neprijatelja, a ne nasa!? Nije Evropa idealna, daleko od toga (idealno i ne postoji), ali, konkretno na ovoj temi, je 25 svetlosnih godina ispred nas i nista od toga nije ona donela kod nas. Vec nas nemar, nebriga i upravo to sta vi predstavljate sada „drugi su krivi, mi smo super“. To trece je i najveci problem.
Sto se tice naseg rajetinskog mentaliteta i zandarmerijsko-podnarednicke filozofije , davno sam digao ruke i ne komentarisem ih. Ovaj komentar je upucen Suzani Stojiljkovic licno, i on glasi: pisete odlicno, sa puno emocija, znanja jezika i ljubavlju prema svojim sugradjanima. Na kraju dana, ulepsate nam vece. Hvala Vam!
Slažem se. Sve pohvale za tekst, za temu i za stil pisanja.
Jednostavno i tačno, kao što samo istina može da bude. Pokriva nas paučina apatije i osećaj da ni jedna naša aktivnost ne može ništa da promeni, ama baš ništa. Ostaće ta grana još dugo tu gde je sada. Odličan tekst.