Ne samo zbog klime, već i zbog uređenosti sistema, brige za čoveka, pozitivnih i gostoljubivih ljudi, Kanari su sigurno jedno od najboljih mesta za život na svetu, počinje priču Leskovčanka Zagorka Petrović koja na čarobnom arhipelagu živi duže od decenije. Kada se, ipak, svet suočio sa koronom, kriza je zahvatila i arhipelag, koji uglavnom živi od turizma. Valjalo se snaći, pa je rođena Leskovčanka, čitavu jednu godinu pravila i prodavala ajvar, ljutenicu, pindžur i džemove.
Kada je, pre 12 godina, sa Krita, krenula put Kanarskih ostrva, Zaga nije išla u nepoznato, jer su priče o odličnim uslovima za život na ovom arhipelagu pod španskom upravom, već postale legendarne. Ubrzo se uverila da u potpunosti podržavaju realnost:
„Naravno da sam se raspitala i mnogo toga lepog sam čula o životu ovde. Došla sam na odmor, pa se konačno vratila da živim. Moram da kažem da me je, najpre, privukla činjenica da na Kanarima vlada večito leto. Kasnije sam se postepeno uveravala da i u svim ostalim oblastima ispunjavaju kriterijume za dobijanje epiteta ‘raj na zemlji’. Prvih pet godina sam živela ‘ispod radara’ i bila prijavljena na adresi svog pokojnog supruga, što je jedan od preduslova za dobijanje posla. Nakon toga sam ‘dobila papire’ i sada sam kanarski rezident. U martu mi dozvola za boravak ističe, obnoviću je i nadam se da će ‘viza’ biti izdata na 10 godina. Već na polovini tog roka, mogu da konkurišem za španski pasoš“, objašnjava ona.
Zaga živi na jugu drugog po velični ostrva, Gran Canaria, koje ima čak sedam klimatskih pojaseva.
„Dok je ovde sunčano i temperatura sada dostiže 30 stepeni, na severu pada kiša i živa se noću spušta na ispod 10. Meni prija jer sam cele godine bosa i u letnjoj garderobi. Ljudi uglavnom žive od turizma, jer posetilaca ima svih 12 meseci. Uz potomke starosedelaca Guanča, na Kanarima žive pripadnici 94 nacije. Ovde je svoje mesto pod suncem našla i mala kolonija Srba, a u El Tableru, gde ja živim, ima mnogo Nišlija. Družimo se, posećujemo, ‘lafimo po naški’. Ljudi su ovde, inače, divni, gostoljubivi, otvoreni, jednostavni i neposredni. Tu sam našla dom“, ističe ona.
Ono što fascinira svakog došljaka jeste vrlo uređen državni sistem, usmeren ka zadovoljenju potreba građana.
„Gradski prevoz je besplatan, najveći broj radno aktivnih je zaposlen, a dok im traži posao, ostalima država obezbeđuje višemesečne pristojne novčane naknade. Treba se samo obratiti nadležnima. Oni će vam ponuditi i najrazličitije besplatne obuke, kako biste se što pre zaposlili. Gradovi su vrlo čisti, nema pasa lutalica, ni divljih mačaka, jer se o životinjama posebno vodi računa. Trebalo je, pre par godina, da vadim krv, pa me ne malo iznenadio poziv iz laboratorije, uz podsećanje na zakazani termin. Zdravstveno osoblje je vrlo ljubazno i predusretljivo. Kriminala gotovo i da nema, pa ne čudi da mnogo penzionera iz Skandinavije i severne Evrope, dođe ovde da prezimi, jer im dođe jeftinije“.
Kada je korona počela da parališe svet, najveću cenu platio je turizam, a ekonomija Kanara uglavnom se oslanja na ovu privrednu granu. Sve je stalo, a valjalo je preživeti.
„Tada sam se okrenula svojoj osnovnoj profesiji. Ja sam vaspitač. pa sam radila u vrtiću, ali je i on vrlo brzo privremeno zatvoren. Jesam ja bila plaćena i za taj neplanirani odmor, ali mi je bilo dosadno. Često sam kupovala povrće od jednog Marokanca, pa sam primetila da proizvodi papriku sličnu našoj leskovačkoj “ajvarki“. Tada mi je pala na pamet ideja da bih mogla da pravim ajvar, ljutenicu, pindžur, “peglane paprike“. Počela sam i pokazalo se da se to ljudima sviđa. Prodavala sam restoranima, ima ovde dva srpska, ali i privatno. Posle su apetiti porasli, pa sam pravila i džemove, ali neobične varijante: ananas i ljute papričice, recimo. Ne bih znala tačno da kažem koju sam količinu napravila, ali činjenica da su mi zglobovi na rukama stradali, govori umesto brojki. Nakon operacija, i taj zanimljivi i unosni biznis je stao“, kaže ona.
Iako iskoristi svaku priliku da progovori leskovački i ponosno ističe svoje poreklo, Zaga kaže da joj rodni grad ne nedostaje, jer se na dobro čovek lako navikne.
„U Leskovcu mi živi majka i dođem gotovo svakog leta. Samo leti, jer nemam zimsku garderobu, a i odvikla sam se od hladnoće, ha,ha,ha. Zahvalna sam Bogu koji me je odveo na Kanarska ostrva. Moj sin Petar živi na Kritu i nema želju da dođe ovde, pa ja, čim mi to posao dozvoli, odletim do Grčke. U svakom slučaju, mojim sugrađanima i svima ostalima preporučujem da, ako su u prilici, posete ovaj arhipelag u blizini zapadne obale Afrike, jer raj zaista postoji“, tvrdi Zagorka Petrović .
S.Stojiljković
Hvala za deiva i pozitivan tekst. Molim za još 🙂
*divan (ispravka) 🙂
Za razliku od glavne junakinje ja sam od onih koji su bili i pozeleli da se vrate u rodni Leskovac gde nema crne vulkanske zemlje i orkanskih vetrova sa talasima koji lice na cunami, koji se zalete iz Brazila da bi udarili u Afriku. Simpa je ali samo turisticki da se vidi a za sve ostalo fala lepo. Tamo su vise neki drugi a ne bas dragi ljudi i nekad poverujem da mnogi koji odu nemaju para da se vrate a ne da ne zele da dodju u rodni grad i to makar da vide svoje roditelje. Ipak je tacno da je lepota svakog putavanja ta sto se vracas kuci (Leskovac)
I to nama ne nedostajes hahaha ,mi volimo sto imamo i zimu i leto ,prolece i jesen a Kanari su interesantni 15 tak dana a posle su ziva smorcina ,kapiram da neko i to voli.
A šta gospođa tamo radi? Jel otprilike kao naši ljudi na Malti, ili je direktor nekog hotela na Kanarima?