U prosveti gotovo sve nedostaje, izuzev novih udžbenika koje bi država pisala. I učenici i nastavnici i svi zaposleni u ovoj oblasti imaju svoju listu prioriteta šta je nužno izmeniti, racionalizovati ili uneti. Niko, nikada nije uvrstio kao nužno da se menjaju nastavne jedinice iz dnevno političkih razloga i potreba.
Kako smo u manje od mesec dana našli se u novom vihoru, gde rat i stradanje postaju iznova središna tema, pa i roba? Da li umesto uobičajene filmske recenzije mi sada imamo novo pisanje istorije na osnovu filmskog predloška? Koji vanumetnički motivi su se sve upleli da i ono stvarno, notorno, činjenično i potrebno postane zamagljeno ili manje važno od ispunjenja osnovnog cilja?
Konačno, šta je ostalo od pravne države, demokratskih intitucija, procedura i zakona kada ministar policije za skupštinskom govornicom svoja snoviđenja pretače u normu , dopisuje i briše lekcije, prekraja školse programe, a predsednik države u danima najtežim i odlučujućim za opstanak, kako sam voli da ističe, sa ministrom prosvete za astalom prebira po nastavnim programima i štiklira olovkom šta sme, a šta ne da ostane u njima?
Sve mimo istorijske nauke, normativne prakse koja reguliše ovu oblast, neke, makar i naznake normalnosti. Saobraženo političkom imperativu da se lavina pokrenuta filmom ne zaustavi, da u svakome od nas se odmotava kadar po kadar, slika po sliku u neprekidu, koji nam vezuje oči, ruke, noge, glavu za bilo šta oko nas.
Udžbenici moraju biti, zakon je u tome izričit, zasnovani na prihvaćenim naučnim teorijama, činjenicama i sistemu vrednosti, u njima ne sme biti materijalnih grešaka. Ako je, a jeste, svaki udžbenik ispunio sve standare kvaliteta i dobilo potrebnu potvrdu i odobrenje od svih nadležnih tela i institucija, nalazi li za potrebno predsednik države i ministar vojni da izraze izvinjenje što su bez dovoljno znanja, paušalno i kampanjski uvredili desetine eminetnih stručnjaka, autora postojećih udžbenika?
Koja budućnot nam predstoji kada se slože Vulin i Vučić oko istorije i uzmu slobodu da vršljaju po prošlosti? Istorija se ne događa dogovorno. U konkretnom slulčaju je očita težnja da se istorija, ali i vaspitanje budućih generacija kontroliše iz jednog centra. Umesto da u sebi izvše reviziju svojih pogrešnih ideja, doktrina, dogma i zabluda koje su u pređašnjim vremenima mlade ponajviše gurnule u besmisleni rat, na salvetama na Andrićevom vencu ponovo se piše za nova pokolenja.
Suštinski važna pitanja kako da obrazovni sistem odgovori na izazove koji se postavljaju, da se unapredi kvalitet školske sredine, kvalitet školskog programa i saržaj njegov, kvalitet procena nastav i kvalitet postignuća u učenju mi u Srbiji 2021. kroz školski sistem želimo da ispravljamo “vekovne nepravde” . Umesto modernog, savremenog sistema, mi ćemo imati hibridna rešenja, neujednačenost u svakom delu. Država će autorizovati pogled na svet učenika, držeći krajeve zavesa.
Država se nije postarala da ovako energično odgovori i preduzme mere kada je dva puta dovođena u pitanje regularnost polaganja male mature, kada je tržište udžbenika liberalizovano, kada u učitelji, nastavnici i profesori mesecima čekali na ulici ispunjenje bar jednog svog zahteva, kada nam škole već godinu dana rade u vanrednim uslovima, ali sada u agresivnoj propagandi koja je produkcijski i na svaki drugi način potpomogla i snimanje i prikazivanje filmskog materijala “sada i odmah” postaje imperativ, a indoktrinacija metoda.
Druge poteze, namere, ideje i nastojanja političkog establišmenta moguće je preduprediti, amortizovati ili anulirati, međutim, ove naizgled male stvaralačke intervencije se nadvijaju kao zla kob nad generacijama koje dolaze. Neki novi klinci biće uskraćeni za belu tablu, računar, svetlu učionicu i širok, neomeđan, jasan, sveobuhvatan pogled.
Biljana Maksimovic je diplomirani politikolg. Rođena je 1. maja 1965. godine u Beogradu. Bila je duže od deset godina članica Demokratske stranke i šefica informativne službe. Iz stranke je izbačena jednim SMS-om, koji je glasio „zbogom“.
