Orijentalni ples je umetnost prenošenja emocija celim telom: Leskovčanka Aleksandra Savić je instruktorka ove veštine

Na samom početku naglašava da se ona opredelila za Egipatski orijentalni ples, jer je, za razliku od turskog, mnogo ženstveniji, nežniji i složeniji:

„Moram najpre da kažem da je, zbog banalizacije i degradacije, kojima je bio izložen decenijama, orijentalni ples nezasluženo poneo epitete prljavog i prostog. Nije ni čudo kada je, bar kad je Srbija u pitanju, mogao da se vidi samo na vašarima i u bircuzima najnižeg kvaliteta i, uglavnom, od amaterskih plesačica. On je, međutim, sve suprotno od toga. Umetnost, sa svojom istorijom, pravilima, tehnikama i porukom. Ni sama nisam bila svesna toga dok se nisam zaljubila u njega, rešila da učim i saznam sve što mi je dostupno. Tada sam shvatila da će mi za to trebati godine, jer je Egipatski orijentalni ples svet sam za sebe“.

Iza ovog plesa stoje viševekovna istorija i bogata tradicija, a od turskog ga, između ostalog razlikuje to što u izvođenju pokreta učestvuje celo telo, a ne samo trbuh:

„Njime se pokazuju ženstvenost, elegancija i emocije, a svaki pokret prenosi neku poruku. U mom slučaju, ples je postao moj način izražavanja, način da kažem sve ono što se rečima ne može. Od mnogobrojnih  poznatih stilova, u Srbiji se neguje samo par njih, poput saidia i irakia, a vrlo je zanimljiv i folklorni stil, koji opet ima svoje podvrste. Iako igrači, ne samo žene, već i muškarci, mogu sebi da dozvole improvizaciju, ovaj ples podrazumeva kombinaciju konkretnih koraka i pokreta, uklopljenih u koreografiju. Kostimi, frizura, šminka i rekviziti upotpunjuju nastup, pa dobijate originalni umetnički performans“.

Želja i potreba da što više prodre u taj mistični svet, Aleksandru su učinile najvrednijim i najljubopitljivijem učenikom.  Usvojeno znanje, kombinovano sa upornošću, ubrzo je počelo da daje rezultate:

„Iako i sada sebe smatram početnikom, jer govorimo o vrlo obimnom sadržaju, ono što znam me, posle 2,5 godine preporučilo za instruktora i danas radim u Školi orijentalnog plesa “Hana“ u Beogradu. Svojim polaznicama najpre kažem da će im, kad ga savladaju, ovaj ples podići samopouzdanje, jer se to desilo meni, da će se ohrabriti i za još neke neostvarene lične projekte i dobiti priliku da inspirišu i druge. Kroz njega otkrivamo sopstvene potencijale i darove, koje nismo ni svesni da posedujemo“.

Da se interesovanje za orijentalni ples, posebno Egipatski, pojavilo relativno kasno u odnosu na druge države, Aleksandra je mogla da se uveri već na prvom velikom međunarodnom takmičenju:

„Festival “Enta omri“, zauvek će mi ostati u sećanju. Prvi put sam javno nastupila na jednom takmičenju i odmah osvojila nagradu, kao najbolja u kategoriji početnika. Fascinirao me broj učesnika i podatak da su svetski prvaci u orijentalnom plesu Rusi, a da su im za petama Ukrajinci. Saznala sam i da se radi o planetarno popularnoj umetnosti, jer se pleše svuda, od Brazila, do Grčke“.

U Beogradu postoji nekoliko škola, ali za sve one, koji bi da nauče Egipatski orijentalni ples, postoje i onlajn edukacije:

„Moje južnosrbijanke su super talentovane za igru i ples. To nije nikakva tajna, a razlog je, kažu, topla južnjačka duša. U radu sa polaznicama u Beogradu, uverila sam se i da su Srpkinje, generalno, vrlo nadarene, osećaju muziku i lako savladavaju pokrete i koreografiju. Žao mi što, za sada, u Leskovcu nema škole ovog plesa, ali, ako bude interesovanja, to bi mogao biti jedan od sledećih koraka“.

Egipatskim orijentalnim plesom se bave i muškarci, dodaje Aleksandra i njihovi pokreti, rekviziti i kostimi se razlikuju od ženskih. I koreografije su donekle drugačije, ali svi plešu sa jednim ciljem: da svoje emocije i misli, kroz igru prenesu publici, šireći ideju suptilnog umetničkog pokreta koji Egipatski orijentalni ples neguje.

S.Stojiljković