Svako čudo za tri dana, a u našem slučaju se to smanjilo na nekoliko sati. Dođu ti gosti, po principu, svakog gosta tri dana dosta, a u ovom naprednom svetu, opet, to spalo na nekoliko sati.
Domaćina nigde, pa gosti moraju sami da tumaraju po kući tražeći hranu i vodu, a neki i mikrofon. Al’ džaba, nema ga domaćin da kaže gde su zatureni, pa će to sve morati da bude do zadnjeg groša isplaćeno iz nepostojećeg fundusa.
A da nije domaćin, ne daj bože ostao bez nagrade za kućnog ljubimca il još gore da nije ugrozio nečije interese na putu u budućnost kad Srbija ne sme da stane.
Domaćin na sve strane rastrzan i ne može baš svakom da izađe u susret, makar se radilo i o gostu koji je počasni Leskovčanin i poznati ljubitelj vina i vinarcerija. Zauzeti domaćin trči da otvori sve i svašta, juri da obezbedi svoju svitu i udomi zaslužne, stresira se za svoje ugrožene leve i desne ruke. Ma muke žive, šta sve čovek mora da uradi.
Na sve to mu se još natovarili nezvani gosti. Ajd neke od njih mora i da toleriše, vlast je to, zasluge i dugovanja razna. Mač nad glavom. Njega posebno iritiraju tamo neki domaći stranci iz jagnjećih brigada i prekodrinskih oblasti. Ovi tzv. domaći gosti ljubitelji dobre pljeske, vina i ljubitelji dobre pesme i meraka, na narodni račun naravno, su uvek dobrodošli, ali samo na kratko. U ovom trenutku od nijh se malo i koža ježi, posebno ako postoji mogućnost da su poneli i svilen gajtan. Pu, pu daleko bilo i njima kuća još dalja.
Zbog svega navedenog naš domaćin gleda da bude što manje primetan, maltene nevidljiv a prisutan. Ipak smo mi gostoljubivi topli jug. Zar glavnom gostu nije ovde izglasano apsolutno poverenje. Šta ćeš, narod voli bajke i priče pa tako i glasa. Ako mi ne verujete dabogda išli, vozom i brzom prugom, na doček za Novu godinu u Nišu. Kako bre koju Novu godinu, pa dolazeću naravno 2027-mu. Normalno. Znate li vi koliko reka treba premostiti i tunela probiti dok se stigne do Niša.
Nego i gosti više nisu kao nekad, izbezobrazili se pa se ponašaju kao domaćini. Krkaju leskovački voz, jer da se voze njime sigurno neće bar još neku godinu. Piju rujno vino, meze belolučene paprke i šta ćeš više. A, da može i Miljacka da se gazi, al nema smisla u našem gradu je Veternica, pa veseli gosti imaju malo obzira.
Naš domaćin se preznojava i zuji ko zunzara, sve gledajući na sat, čekajući kraj utakmice, koja traje ko godina. Kad se sve završi, svi veseli, a njemu pade kamen sa srca, jer vide leđa gostima. Bogami imaše šta da vidi. Tu je bilo više kubika no na planini Kukavici. Ima se može se, a gorivo poskupelo samo tri dinara.
Pobedom nad Švajcarskom, pokazali smo da smo mnogo jaki i u fudbalu. Još malo pa ćemo, kao i u svemu drugome, biti svetski prvaci.
Ne se znaje Pixe igra, još samo da trava poraste na teren za Dance.
Živela Srbija.
Ako stepropustili...
