Danas smo Bratislav Stamenković i ja otišli do Sijarinske Banje. Povod je bio poseta našem drugaru, Zoranu Stojiljkoviću – Vampiru. On je nedavno operisan. Uspešno mu je ugrađena proteza kuka koji je „pohabao“ decenijama se profesionalno baveći rukometom, najmuževnijim od svih sportova loptom.
Da je taj sport postojao u Antičko doba verovatno bi bio omiljen među Spartancima dok bi ga pozorištu naklonjeni Atinjani prezirali. Vampir je zaista sjajan nadimak za jednog rukometaša. Taj se „napio tuđe krvi“ po sportskim halama širom Evrope.
Sijarinska Banja ima divan gejzer koji je ograđen i uređen. Oko gejzera su četiri bazena sa vodom različite temperature – od vrele do hladne. Bilo bi sve to idealno za toplo – hladno stresiranje i jačanje organizma na ruski način da nema jedne „sitnice“.
Keramičke pločice kojima su obložene staze i stepenice su veome klizave, a ivice stepenica nisu zaobljene. Potrebna je velika opreznost i zato banjski fizijatri to mesto zabranjuju pacijentima sa operisanim kukom.
Rukometaši su poznati kao disciplinovani i poslušni. Sem kada im u posetu dođu ortopedi koji na prepad izvedu medicinski puč i preuzmu komandu. Pretpostavljate šta se desilo, ali vas molim da o tome ne obaveštavate ni banjske fizijatre, a ni Nenu, Zoranovu suprugu. Da ne bi nepotrebno brinuli!
Bazeni su bili puni gostiju sve tri generacije. Deca koju sam sreo pričala su na nemačkom.
Roditelji su pričali na srpskom i albanskom i imali su skupocenu, modernu odeću. Dede i babe su pričali na srpskom i albanskom i nisu imali skupocenu, modernu odeću. Većina majki su bile farbane plavuše.
Opijeni etničkim nacionalizmom i vođeni politikom krvi i tla dva naroda se nisu razumela, nisu mogli da žive zajedno i ratovali su među sobom. Njihova deca se danas savršeno razumeju. Na nemačkom. Srpski i albanski ne znaju.
Njihova deca danas žive u miru, jedna pored drugih. Ali, ne u Srbiji. U Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj.
Ako stepropustili...
