Pasuljasta je poezija Vladimira Lukića iz Belog Potoka kraj Leskovca, prepletena u vrežu, tvrda naizgled, opnasta, a u samoj svojoj suštini duševno hranljiva i za život neophodna jer u sebi, u svom zrnu, samu klicu novog života krije. I kad nam je u tanjiru, ona je nekad ljuta, nekad malo gorka i preslana od suza koje nemaju gde negoli u pasulj.
Pitanja i teme koje zaokupljaju ovog profesora ekonomske grupe predmeta su svakako mnoga, a centralno mesto zauzimaju ljubavni stihovi koji plene svojom čistotom i jednostavnošću…
“Većina pesama je nastala u izolaciji, u vreme pandemije korona virusa. Pisao sam jedno kratko vreme, kada sam se prvi put zaljubio, a onda su stihovi sami počeli da izlaze iz mene pre dve godine, kada smo svi, sedeći kod kuće, preispitivali sopstvene živote i postvljali sebi mnogobrojna pitanja. Reč po reč, stih po stih, i nakupilo se pedeset pesama”, priča za Rešetku ovaj pesnik, čija zbirka je pre par nedelja izašla u izdanju beogradske izdavačke kuće “Nova poetika”.
Prvi koji su imali prilike da čuju njegove pesme su njegovi učenici u Tehničkoj školi “Rade Metalac”.
“Njihova reakcija me je okuražila da prve pesme pošaljem na konkurs, da budu objavljene u ediciji Branka Miljkovića, te da seledeć momenta čitam svoje stihove usred Kluba književnika u Beogradu, gde je to nekada činio jedan veliki Mika Antić”, priseća se Vladimir.
Onda je svoj rukopis ponudio izdavačima i upalilo je na prvu.
“Ljudi iz drugih gradova su me prihvatili na prvu. U Leskovcu, sa ‘rezervom’. Ipak, to mi ne smeta. Znam dobro da se borim sa prokletstvom male sredine”, komentariše.
Za sad njegova knjiga u rodnom gradu krasi samo izlog knjižare “Stošić”, gde je možete nabaviti po ceni od 500 dinara.
“Suza u pasulju” jeste neobičan naziv za jednu zbirku poezije, ali kada utonete u stihove, shvatićete koliko se zapravo pasulj lako rimuje.
U svakom slučaju, naša je preporuka da uživate u Vladimirovoj knjizi negde ba plaži ili pored bazena. Prijaće vam.
Ako stepropustili...
