U Leskovcu ovih dana na velikom platnu film o starim Leskovčanima, ali i uživo emitovanje serije „Otpisani“. U scenariju ima svih likova: Od Prleta i Tihog, preko Krigera do dežurnih šaptača, špijuna, provokatora, ulizica i samo da čekamo da vidimo ko će da nastrada na kraju treće sezone.
A najjezivije je što tako nešto možemo i da očekujemo na kraju ove tragikomične treće sezone.
Scenario „Optisanih“ je dobro poznat. Nažalost, ovaj leskovački izazvan je da se „napiše“ otvorenim napadom na jednog novinara. Mog kolegu koga viđam na konferencijama skoro svakodnevno.
Došao sam na ideju da, ako već ne mogu i ne smem to javno da kažem, da napišem, potpuno anonimno, kako se osećam.
A osećam se uplašeno. Zato i ćutim.
Ideja, koju sam razmatrao naglas sa još par kolega, učinila se dobra i njima.
Možda nismo uspeli da formiramo novinarsko udruženje o kome pričamo već decenijama unazad, baš iz razloga jer smo složni kao rogovi u vreći, ali smo odlučili da napišemo nešto i ovo pošaljemo istom tom kolegi da objavi.
Posramljeni? Dodao bih, i otpisani.
Da vas pitam drage kolege, imate li obraz, glavu, srce ili možda neki drugi ogran? Boli li vas neki od njih?
Mene boli stomak, muka mi je, povraća mi se od nas, od vas.
I šta ćemo sad? Ćutimo, a.
Svi ćutimo na stvari na koje ne bismo smeli. Ćutimo jer je tako lakše, ćutimo jer smo tako naučeni, ćutimo da se ne zamerimo, ćutimo jer „šta me briga, nije se meni desilo, zaslužio je to“, ćutimo jer „ako mu je, kad se pravi da je veliki novinar“, ćutimo jer približava se konkurs i „koliko li ćemo ove godine para da dobijemo“, ćutimo jer ćutanje je zlato. A sutra, maske na lice (ne mislim na one zaštitne, već na one koje ste nosili i pre korone) i veštački osmeh.
O, muka mi je, novinarčići. Da li je muka i vama od vas?
Umesto što se sladite zato što je kolega Marinković dobio pretnje smrću, pomislite samo na sekund, nedelja je, imate vremena, da jednog dana možete baš vi biti na njegovom mestu.
Niste se bre setili da ga pitate kako je, da popričate sa njim o svemu što se dogodilo i ne, ne morate da budete prijatelji, budite kolege, budite ljudi.
Niste se setili dok ste ispijali gorke kafe i sladili se njegovoj nesreći, da se zapitate da li mu je možda potreban zagrljaj, kako spava, da li sme da hoda bezbedno ovim gradom, koliko hrabrosti i snage mu je bilo potrebno da se posle 8. marta pojavljuje na konferencijama.
Čekate kao hijene da mu se nešto desi, pa da kažete „jesam ti rek’o, mnogo je on poleteo, misli da je iznad svih nas“.
Ne, ne misli, on samo radi svoj posao onako kako bi svi mi trebalo da radimo, i znajte da bi on, bez obzira na sve, za sve vas, pojedinačno stao ispred suda u Leskovcu i tražio pravdu.
Nisu političari krivi, ni policija, ni Tužilaštvo, ni ova vlast, ni korupcija. Mislim jesu, ali ne za sve. Nema opravdanja, nemam opravdanja, povraćam. Nemam želudac da vas svarim.
Ne uklapa se u vaš jebeni ram, JBG i neće i tu je razlika između vas i njega.
Prijatna vam nedelja, drage „kolege“, a sutra kada izađete iz vaših mišjih rupa, nastavite da ćutite, to nas je i dovelo upravo ovde gde jesmo. A vi koji se niste pronašli ovde, a ima vas, znam, progovorite.
Leči, verujte mi, i lepše spavate.
Pročitah sinoćnu prepisku na Fb-u između, valjda mojih dvojice kolega, tako nekako piše,i ostadoh u čudu.
Sve je neodređeno i za one koji budu čitali ove redove verujem neshvatljivo ali i sve ono što imam da kažem neshvatiljivo je do besvesti јеr ono o čemu bih pisala danas, u 21. veku, vremenu visoke tehnologije, bioloških ratova i nuklernih katastrofa je vreme koje stavlja ono čuveno „degute“ na ovaj takst. „Degute“ na priču o položaju novinara u Srbiji remeti crv potrebe da još jednom pokušam da odbranim, barem malčice čast profesije kojom se bavim.
Kolegi se pretilo smrću… Informacija koja ledi krv u žilama i svakog iole razumnog čoveka dovodi samo do jednog pitanja – gde mi živimo i dokle ovako? Glava za napisanu reč. Jeftino i bolno, a poruka poslušnička. I ovde bi trebalo staviti tačku na svaku dalju diskusiju i prepričavanje.
Ne da bi se novinari ućutili, kako je jedan od kolega u prepisci to razemeo ili želeo da ruzume, već da bi se radilo na tome da do takvih stvari više ne dolazi. Ali uzalud. Interes ili zavist mnogo puta jači su od uma i dostojanstva. To se deliso u prepisci o kojoj govorim i ne mogu da se načudim kako bilo koje misliće biće na ovoj planeti može da bude zavidno na ovakvoj situaciju.
Zavidiš na pretnji! Na pominjanju, na trenutku pojačanog eksponiranja ili možda uspeha kolege koji jede isti novinarski hleb ni malo lak za zagristi u vremenu kada se ovom profesijom, kao nikada ranije, može da bavi ko god nema šta da radi (o tome drugi put).
Nisam ovde da osudim, nisam ni da sugerišem već samo da upozorim da već danas svakome od nas može da se desi ista neprijatnost.
Mene je sramota, sramota u ime odsustva empatije za kolege, u ime samoljublja, u ime idolopoklonstva, ma jednostavno sramota me je od uvlakača.
Jutro nakon događaja u kafani bili smo skoro svi na terenu. Tražila sam pogledom Dragana, ali njega nije bilo. Čini se da su i ostali činili isto.
Shvatajući da neće doći, usledilo je pitanje od koga sam osetila mučninu: „A s kim je Molder to bio u kafani?“.
Blago stanje šoka.
Hoće li neko da pita šta se zapravo desilo? Hoće li neko da pita kako je?
Ne. Licitiralo se imenima. Ne napadača, već gostiju.
Niko nije napisao ni reč sem Južnih vesti. Ali dobro, komentarisalo se, oni ne žive u ovom gradu – lako je njima.
A od koga nam je to teško? Od nas samih?
Mene je bilo sramota.
Sramota me je bilo sinoć kada me je jedan kolega pozvao i pitao da li želim da napišem nešto potpuno anonimno i na taj način podržim kolegu.
Osećala sam se poput nemoćne horde radnika koji kontaktiraju nas novinare tražeći da ukažemo na kršenje njihovih prava po fabriama, a uz to mole da ostanemo anonimni.
Sramota me je i nakon ovih napisanih rečenica.
Sramota me je što mi, ljudi javne reči, postajemo anonimusi okovani u čeljusti straha. Straha od drugih, od nas samih. U konstantnom strahu da nekih crnih valova koji nadvijaju naš odavnoo probušeni čamac. U strahu od suludog topota konja. U strahu od nečujnog zvuka preleta ptice?
Sramota me je.
Redakcija Rešetke zahvaljuje kolegama iz Leskovca na podršci i dostavljenim tekstovima. Razumemo potrebu za anonimnošću. Nema potrebe za još više problema. Vreme je da ih rešavamo.
U potpunosti se slažem sa ovim tekstom. Nisam novinar, ali mi je muka više od onih koji sebe nazivaju novinarima, a u stvari su obični reporteri sa nekog događaja, bez ikakvog komentara i ikakve kritike ili pohvale. Još jednom to su reporteri i odguzne muve, kojima je stalo da kažu da su novinari, a to mogu da rade i deca u osnovnoj školi kao običan rad na nekom pismenom zadatku. Ititiran događajem i napadom na Dragana, poslao sam komentar njegovoj bivšoj redakciji (portalu gde je radio), sa molbom da reaguju, jer se to tiče i njih. Nije bitno u kakvim su odnosima, već je bitno da je napadnut neko od njih, a preko njih i mi svi. Napisao sam i to da neće objaviti moj komentar i apel, što se i dogodilo. Ali zato su se nizali njihovi reporterski tekstovi o predizbornim aktivnostima sekte, jer se trebaju dobiti pare od faraona, za njegovo veličanje, i da bi se zaštitilo radno mesto ćerkice vlasnice portala. Sramota, i od kada je Marinković napustio taj portal, postao je javno glasilo SNS sekte. Zato je i otišao, oformio svoj portal i bavi se novinarstvom, kritikuje sve šta ne valja, bez obzira da li je u pitanju opozicija ili vlast, bavi se istraživačkim novinarstvom, što je i posao novinara. Da nas obavesti o svemu i ukaže nam na sve dobro i loše, i ostavi nas da sami donesemo zaključke.Umesto da bude primer ostalim novinarima u ovoj selendri, koju neko nazovaju gradom i da ima podršku svojih kolega, on je ostao usamljen, prepušten samom sebi bez kolegijalne podrške i osude. Ali vi tzv novinari, vlasnici i vlasnice sektaških portala, koji sebe nazivate nezavisnim, znajte da nije sam. Iza sebe ima slobodoumne, samomisleće građane ovog grada, koji će ga uvek podržati i stati na stranu pravde. Neka vas je sramota, jer niste ni n od novinara.