„Radio Leskovac me je naučio poštenju, RTS me kaznio zbog emocije“

Moje ponašanje je tog dana možda bilo neprimereno, ali sam na mestu Dijane Hrke, zamislio svoju majku, koja je, takođe, izgubila dete. Ogorčenost i zgroženost ponašanjem ljudi okupljenih na kontra skupu, samo je eksplodirala iz mene, kaže kolega, inače rođeni Leskovčanin, Ivan Plavšić, urednik noćnih vesti na RTS-u:

“ Nisam se ja nikom lično obratio, kao oni koji su Dijani puštali „Došla majka da potraži sina“, „Rano je za tugu“ i slične pesme. Muzici, uopšte, nije bilo mesto na takvom skupu, a posebno ciljano biranim pesmama, kojima je jedna majka dodatno povređivana. Setio sam se svoje, koja je izgubila dete, moju sestru sa 33 godine. Bes je samo pokuljao iz mene. Taj snimak je vrlo brzo osvanuo na Youtubu, pa i na pojedinim režimskim medijima, koji su ga montirali, vrteli, ko zna šta su radili. Bez obzira što sam tada bio na godišnjem odmoru, moja kuća je brže-bolje reagovala i dala mi otkaz, navodeći da sam povredio radnu obavezu, novinarski kodeks i ko zna šta još„, kaže Ivan.

U otkazu ugovora o radu stoji da je „uvredljivo i neprimereno ponašanje u izražavanju prava, na javnom skupu, od strane jednog urednika, povreda radne obaveze“, koju poslodavac smatra nedopustivom, zbog čega se ističe najstroža kazna:

“ Bilo je i drugačijih opcija, ali sam siguran da je izvršen politički pritisak na rukovodstvo RTS-a. Mogli su da me kazne disciplinski, da me rebnu po džepu. Ne, oni takve mogućnosti kažnjavanja nisu ni uzeli u obzir. To je otišlo tako daleko da se, „o mom slučaju“ izjasnio i predsednik Vučić, čak iz Brisela. Jedina dobra stvar koja je iz svega proistekla jeste da je muzika u Ćacilendu prestala, ali je zato, za mene, počela noćna mora. Od tog dana sam dobio preko 450 poruka najgnusnije sadržine: da će me isprskati kiselinom, ubiti, da sam već kažnjen od Boga što sam u kolicima i svašta još. Ozbiljno sam uplašen za svoj život, ali sam odbio policijsku zaštitu, jer njima ništa ne verujem. Skoro da uopšte ne izlazim iz kuće, a šta će biti od narednog meseca, kada budem morao da preživljavam sa 8 hiljada invalidnine, u iznajmljenom stanu, teško mi je i da zamislim„.

Više od neprimerene kazne matične kuće, boli odnos kolega, dodaje Ivan:

“ Nisam ja svoju posvećenost poslu i nameru da časno službujem građanima, koji nas plaćaju, krio ni ranije. Dešavalo se da, kad su bili aktuelni „škakljivi“ događaji, budem poslat na slobodan dan. I ne samo ja. S druge strane, bilo je „kolega“, ljudi dovedenih ko zna odakle, koji su prihvatali da odrađuju „prljav posao“ za svoje šefove. Ja sam dete RTS-a, tu sam se kalio i učio od najboljih. Jedna od prvih urednica bila mi je Angelina Vučić, majka predsednika Srbije i to vreme pamtim kao jedan od najlepših perioda u svojoj karijeri. Profesionalna, korektna, brižna i vrlo brižna prema mladima – sve ono što on nije„. I da se vratim da odnos kolega: niko javno nije reagovao na moj otkaz, pobunio se. Isti stav zauzela su i brojna novinarska udruženja„.

I dok pričamo o prvim urednicima, Plavšića sećanje vraća na prve novinarske korake koje je napravio u rodnom Leskovcu:

“ Za mene je dolazak u Radio Leskovac bio otkrovenje i ostvarenje sna. Kad 16-ogodišnjak, koji je spletom nesrećnih okolnosti, zbog saobraćajke, više od dve trećine života proveo u invalidskim kolicima, dobije priliku da se druži sa vedetama zanimanja koje ga impresionira, to jeste ostvarenje sna. Pamtim dobro taj period, kada se moja želja da postanem novinar definitivno iskristalisala. Bila je to prava redakcija, sa svim onim što ovaj posao čini zanimljivim i izazovnim. Kasnije sam otišao na studije, a onda i ušao u RTS, a pelcer koji sam uzeo iz Radio Leskovca, primio se i razvio. Kada sam čuo da je ta medijska kuća zatvorena, nisam mogao da sakrijem čuđenje. Neko je ugasio taj rasadnik kvalitetnih novinara, to izvorište budućih poslenika javne reči. Ni danas, kao ni onda, to nisam mogao da razumem, ali kad vidimo kakve medije danas imamo, u šta su se nekada respektabilne medijske kuće pretvorile i ko se sve naziva novinarom, stvari postaju smislenije„.

U prilog tome govori i činjenica o pojedinim kandidatima koji su ušli u najuži izbor za direktora Javnog servisa:

“ Javnost već zna o kojim je pojedincima reč. Čak ni neka komercijalna televizija, koja emituje isključivo rijaliti program i ostale nižerazredne sadržaje, sebi ne bi dozvolila takve rukovodioce, a ne RTS. Ali, u takvom vremenu živimo, a u velikoj meri je to krivica i Javnog servisa, koji mora da se vrati svojoj osnovnoj funkciji. I zaposleni u njemu, svakako. Ako bilo ko, pa bio on i predsednik države, može da dođe i vređa novinare i urednike, a da oni ćute, to ne može biti servis svih građana. Da li verujem da će se izborom novog direktora stvari promeniti? Pa, to zavisi od čoveka koji bude na čelu RTS-a„.

A upravo će novi direktor Javnog servisa morati da se uhvati u koštac sa advokatima, koje je angažovao Ivan Plavšić, u nameri da dokaže kako je kazna otkaza ugovora o radu prestroga i nezaslužena:

“ Nikada svoj invaliditet nisam koristio da ostvarim privilegije, ali ja jesam 100-postotni invalid, koji je otkaz dobio zbog političkog pritiska sa najvišeg mesta u državi. Boriću se za povratak u RTS. To je moja kuća, u njoj sam, kao stalno zaposleni, proveo 22 godine. Nisam zaslužio ovakav tretman, makar sam, dok sam bio na godišnjem odmoru, iskoristio osnovno ljudsko pravo da razmišljam i saopštim svoj stav. Celog radnog veka se trudim da budem maksimalno profesionalan, da se rukovodim pravilima struke, kao što su objektivnost i politička neutralnost, bez obzira na lične simpatije i animozitete, iznadstranački pogled na stvarnost. Ono što se dogodilo na skupu u centru grada je uzrok nemoći da na drugi način ispravim nepravdu nanetu jednoj majci„, zaključuje Plavšić.

Uz punu podršku Ivanu, ostajemo u nadi da će, na ovaj ili onaj način, nepravda prema njemu biti ispravljena i da ćemo, u nekom od narednih razgovora, pažnju posvetiti potpuno drugačijim temama: njegovom humanitarnom radu, talentu za pevanje i neostvarenoj ulozi kulturnog atašea.

S. Stojiljković