Nisam tražio privilegije. Nisam tražio da budem direktor. Hteo sam samo normalan posao u struci i normalan život. Ali gde god odeš – ili nisi njihov, ili nema mesta, ili mora veza.
Ovako biolog iz Leskovca Milan Živković kreće svoju ispovest koju nije hteo da objavi nijedan lokalni medij u Leskovcu kome se obratio, a koji je gostovao je u emisiji „Otključavanje“ portala Rešetka.
Kada čovek sluša njegovu priču, stiče utisak da je bukvalno pokušao sve legalne načine da dođe do posla i normalnog života. A naišao je na višegodišnju borbu sa institucijama, neuspele pokušaje zaposlenja i sistem u kojem se, prema njegovim rečima, „bez veze i politike teško može do posla“.
“Radio sam sve i svašta – fabrike, građevinu, pekaru, sezonske poslove. Radio sam u Juri, Aptivu, Leskobegu, Filip Morisu, bio i u Slovačkoj. Ali nigde nisam mogao da dobijem stabilan posao u struci. Bio sam čak i na razgovoru u Vodovodu. Direktor mi je otvoreno rekao da ima previše zaposlenih preko politike i da ne zna gde bi mogao da me zaposli. Posle toga sam pisao predsedniku Republike, ministarstvima, Nacionalnoj službi za zapošljavanje…”, priča Milan.
Tokom razgovora izneo je niz optužbi na račun državnih institucija, procesa zapošljavanja i načina funkcionisanja javnog sektora, tvrdeći da se godinama oseća kao da je „nevidljiv za sistem“.
„Tri puta su mi rekli da me nema u sistemu“
Živković navodi da je prvi put sa problemom „nepostojanja u sistemu“ suočen kada je sa 18 godina otišao da izvadi ličnu kartu.
„Službenica je ukucala moje podatke i pojavila se prazna zelena stranica, bez ijednog podatka. Rekla je: ‘Ovo je nemoguće’“, ispričao je on.
Sličnu situaciju, kako tvrdi, doživeo je i kao student Prirodno-matematičkog fakulteta u Nišu, kada je pokušao da izvadi studentsku karticu za popust u železničkom saobraćaju.
„Rekli su mi da me nema u sistemu kao studenta, iako sam dao indeks sa svim podacima“, naveo je.
Treći put se, kaže, isto dogodilo u vojnom odseku prilikom pribavljanja dokumentacije za licencu obezbeđenja sa oružjem.
„Kada treba nešto da platim – tada postojim. Kada meni treba dokument ili pravo – onda me nema“, rekao je Živković.
„Svi se primaju preko veze“
Poseban deo razgovora odnosio se na konkurisanje za podoficira Vojske Srbije, gde tvrdi da je prošao kompletnu proceduru – od zdravstvenih pregleda do fizičkih i psiholoških testova – ali da na kraju ipak nije primljen.
Kako kaže, njemu i njegovom bratu je nakon završenih selekcija saopšteno da su uspešno prošli proceduru i da čekaju početak obuke, ali im je kasnije stiglo obaveštenje da „ne ispunjavaju opšte uslove konkursa“.
„Ako nisam ispunjavao uslove, kako sam uopšte pozvan na selekciju i kako sam prošao sve testove?“, upitao je.
Dodao je da mu je jedan od članova komisije kasnije rekao da su „stigla nova akta“ zbog kojih više ne ispunjava uslove.
Živković otvoreno tvrdi da je zapošljavanje u državnim strukturama često povezano sa vezama i poznanstvima.
„Čovek mi je direktno rekao: ‘Svi se danas primaju preko veze’“, naveo je tokom emisije.
Razgovor sa direktorom Vodovoda: „Imam previše političkih zaposlenja“
Govoreći o pokušajima da pronađe posao u struci, Živković je opisao i razgovor koji je, kako tvrdi, vodio sa tadašnjim direktorom leskovačkog Vodovoda.
Na razgovor je, kaže, otišao preko preporuke poznanice koja je prosledila njegovu biografiju.
Ako stepropustili...
Prema njegovim rečima, direktor mu je otvoreno rekao da u preduzeću postoji višak zaposlenih i da su mnoga radna mesta popunjena političkim kadrovima.
„Rekao mi je: ‘Imam previše zaposlenih, velikim delom politički zaposlenih, i ne znam gde bih mogao tebe da ubacim’“, ispričao je Živković.
Pisao predsedniku države, ministarstvima i gradonačelniku
Nakon neuspešnih pokušaja zaposlenja, Živković tvrdi da se obraćao brojnim institucijama – od predsednika Republike, ministarstava i Nacionalne službe za zapošljavanje, do lokalne samouprave u Leskovcu.
„Pisao sam predsedniku Republike, premijeru, ministrima, zaštitniku građana, vojnom sindikatu, gradonačelniku…“, naveo je.
Kako tvrdi, odgovori su uglavnom izostajali ili su bili formalni.
Za fabriku za preradu otpadnih voda u Leskovcu, za koju je smatrao da bi mogla da bude mesto zaposlenja za njegov profil obrazovanja, kaže da u jednom trenutku „niko ništa nije znao“.
„Investicija vredna milione evra, a niko nije znao kako će funkcionisati, ko će tamo raditi i kada će biti zaposlenja“, rekao je.
Tvrdi i da je gradonačelniku Leskovca Goranu Cvetanoviću prosleđena dokumentacija i da je trebalo da bude pozvan na razgovor, ali da se to nikada nije dogodilo.
„U Zavodu su mi rekli da promenim nacionalnost“
Jedan od najupečatljivijih delova njegovog svedočenja odnosio se na iskustvo u Nacionalnoj službi za zapošljavanje.
Živković tvrdi da je otišao da se prijavi kako bi pomogao poznaniku koji je otvarao vulkanizersku radnju i želeo da konkuriše za državne subvencije.
Prema njegovim rečima, tamo su mu najpre rekli da je „prekvalifikovan“ za posao vulkanizera, a potom je usledio razgovor koji ga je posebno pogodio.
„Praktično su mi rekli da bih mogao lakše da dobijem posao kada bih promenio nacionalnost i izjasnio se kao Rom“, tvrdi Živković.
Dodaje da je nakon tog iskustva izgubio poverenje u sistem zapošljavanja.
„Hteo sam samo normalan posao“
Živković kaže da nikada nije tražio privilegije, već samo priliku za posao i normalan život.
„Nisam tražio da budem direktor. Hteo sam samo normalan posao i da živim od svog rada“.
O sistemu
Na pitanje da li misli da je moguće promeniti ovaj system, iskrono odgovara – veoma teško.
“Problem nije samo vlast. Problem je svest naroda. Ljudi su navikli da završavaju stvari preko veze, preko partije, preko poznanstava. Pokušavao sam politički angažman u raznim opcijama, ali sam svuda video iste stvari. Mislim da se sistem ne može promeniti dok ljudi ne promene sebe”, zaključuje ovaj čovek.
D.Marinković
