Već petnaest i više godina Kuršumličani koji u nekada radili u sada propalim industrijskim gigantima u ovoj sredini ne mogu da naplate svoje izvršne presude, a intitucije prebacuju lopticu sa jedne na drugu. Najstrašnije je, kako kažu to, što većina njih nije više sposobna za rad, zbog starosti, čak ne mogu da ostvare ni penzije koje su zaradili, jer im godinama nije uplaćivan staž. Mnogo je i onih koji nisu tužili svoje nekadašnje fabrike, a nemaju uplaćene poreze ni doprinose, kao ni plate u proseku za poslednjih godinu dana svog radnog angažovanja.
Obraćali su se svima, od lokalne samouprave, preko svih nadležnih državnih službi i institucija, ali pomaka nema. Njihove presude su postale mrtva slova na papiru, jer čak i Privredni sud u Nišu koji ih je doneo, još uvek ne daje na izvršenje. U više navrata su protestima ukazivali na problem.
Tako su bivši radnici nekadašnjeg „ŠIK Kopaonika“ uspeli 2019. godine da izdejstvuju da im Vlada Republike Srbije na ime socijalne pomoći podeli novac koji im je dugovala ova drvna industrija pre njenog kolapsa koji je počeo 2008. godine. Ipak, mnogi nisu tužili, pa nisu ni dobili ovu pomoć.
Zbog situacije u kojoj su, već tri puta u poslednjih nekoliko meseci, radnici se povremeno okupljaju u sali opštine Kuršumlija, ali za sada nema povratne informacije ko može da im reši problem.
“Punih 27 godina sam radila u Modnoj konfekciji ‘7.juli’, a moj suprug Miroslav čak 40 godina i sada ne možemo da ostvarimo pravo na realne penzije, jer nam nije povezan radni staž, a duguju nam i plate. Još 2018. godine dobila sam pravosnažnu presudu da treba da mi se uplati, do tada sa kamatom više od milion dinara, i ništa. Svugde sam obijala vrata, ali svi ćute”, jada se Radmila Đorđević čija je penzija svega 17.000 dinara.
Njena koleginica iz Modne konfekcije Dušanka Todorović dodaje da je među prvima dobila otkaz, iako je samohrana majka, tada dva maloletna deteta. Godinama živi od 10.000 porodične penzije i čeka da se izvršna presuda ostvari.
“Ucenjivali su nas, obećavali nam, lagali. Mi samo tražimo ono što je naše, što smo zaradili, ali nas niko ne čuje. Nemoguće je živeti sa takvim primanjem i ja sam se snalazili kako sam znala dok sam bila mlađa. Išla sam u nadnicu,radila sezonske poslove, jer zbog mojih gdina niko nije hteo da me uposli. Čitav život sam provela u Konfekciji i sada ne mogu da ostvarim svoju penziju”, objašnjava Todorović.
U sličnoj situaciji je svih tri stotine radnika, koji su prisustvovali protestu i kažu da je oko 1.000 oštećenih bivših radnika sigurno. Reč je o radnicima „ŠIK Kpaonika“, Mdne konfekcije „7.juli“, Zemljoradničke zadruge i „Metalca“.
“Totalna katastrofa krenula je lošim privatizacijama, a onda i stečajima. Institucije koje su zadužene za stečaje nisu uradile ništa da se namire poverioci, u ovom slučaju i bivši radnici. Obraćali smo se lokalnoj samoupravi,državi, Agenciji za licitiranje stečajnih upravnika koji treba da sprovedu stečaj i ništa. Po meni, glavni krivci su Privredni sud u Nišu i Osnovni sud u Kuršumliji koji ne rade svoj posao, jer ne daju naloge za izvršenje izvršnih presuda koje su stare po petnaest godina”, objašnjava Nebojša Krstić koji je jedan od poverilaca „ŠIK Kopaonika“ .
On dodaje da se jedno lice iz Kuršumlije Z.S. žalilo Ustavnom sudu Srbije i ovaj sud je doneo odluku u njegovu koristi, odnosno da je povređeno pravo na uživanje u imovini, ali ni Z.S. još uvek nije uspeo da naplati svoje potraživanje.
Drvna industrija „ŠIK Kopaonik“ koja je imala preko 1000 zaposlenih nakon kratke privatizacije, opet je 2010. godine pala u ruke države, odnosno ušla u proces restruktuiranja, a akcije su vraćene Akcijskom fondu. Takvo stanje trajalo je d 2015. godine, kada je vranjski „SIMPO“ za jedan evro zakupljivao svaku halu ponaosob ove fabrike i zadržao radnike koji su ostali u ćerki firmi „SIMPO ŠIK“,gde su i danas.Ipak, kako tvrdi Radivoje Kuzmanović koji je nekada radio u „ŠIK Kopaoniku“, a sada u „SIMPO ŠIK“ ne samda nije primio zaostale plate i nije mu uplaćen staž, već i „SIMPO-va“ firma ne uplaćuje staž ni sada.
“Punih 16 godina prveo sam u ‘ŠIK Kopaoniku’ i po izvršnoj presudi treba da mi se plati 343.000 dinara sa kamatom od 2018. godine. Koliko je sada to para sa kamatom, to ne znam, jer bih morao da platim agenciju da izračuna, a nemam para za to. Ono što je najgore, još uvek mi ne uplaćuju staž i kada odem u penziju, ne znam kolika će na biti”, strahuje Kuzmanović.
Očajni radnici ne vide svetlo na kraju tunela, jer niko od nadležnih ne pokazuje nameru da reši problem. Imvina nekadašnjih fabrika u Kuršumliji i dalje je državna svojima, a njenom prodajom bi mogla da se namire sva potraživanja poverioca, ali Agencija za licenciranje stečajnih upravnika ne čini ništa.
“Lokalna samouprava nema nikakvu nadležnost i mi taj problem ne možemo da rešimo. Možemo samo da uputimo zahtev na adrese nadležnih da se pozabave ovim problemom”, kazao nam je predsednik Opštine Kuršumlija Vojimir Čarapić.
On podseća da je 2019. godine Vlada Republike Srbije na ime socijalne pomoći prosledila 123 miliona dinara Kuršumliji i da je taj novac dat bivšim radnicima koji imaju izvršne presude. Ipak, nisu svi primili, niti su svi tužili, a imaju priznanje fabrike da im se duguje novac.
Mi smo još pre praznika poslali pitanja Privrednom sudu u Nišu, kao i Aenciji za licenciranje stečajnih upravnika koja sprovodi stečaj, ali još uvek nism dobili odgovore.
Radnici su se redakciji Rešetke javili preko poziva koji smo objavili na našem portalu kao deo projekta “Slobodnim govorom do slobode govora” koji će se do kraja septembra realizovati na našem portalu.
Tekst i video prilog su objavljeni u okviru projekta “Slobodnim govorom do slobode govora” koji podržava Američka ambasada u Beogradu preko Programa malih medijskih grantova „Mediji i demokratija“. Sadržaj teksta odgovornost je isključivo redakcije portala i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja finansijera projekta.
