U davna praaadaaavna vremena svi su se radovali tek rođenoj bebi. Mame i bake su plakale od sreće, deke i očevi su se opijali do besvesti i pevali do iznemoglosti. Tate su morale da kupuju nove majice ili košulje, jer bi posle radosne vesti da se rodio još jedan rab božji iste bile fronclirane, pa bi oni, posle dva minuta izgledali kao da su bili na derbiju Partizan – Zvezda.
Behu to lepa vremena, bake su preuzimale ulogu, davno određenu u čuvanju bebaca, kao glavne pomoćnice izmučenim, neispavanim mama. Niko se nije brinuo šta će biti onda kada ti bebci prohodaju i počnu da vas maltretiraju od jutra do sutra. Te šta je ovo, te šta je ono. Kada istekne porodiljsko, mame počnu da rade, jer državi su na prvom mestu deca, a ta deca traže da jedu, da se obuku, da ih neko mazi i pazi. To sve ne može bez para. Dok si rekao „za našu decu“ oni već spremani za vretić.
E to je posebno delikatan momenat. Saziva se skup najuže prostoproširene familije. Prva jedina i najvažnija tačka dnevog reda je upis deteta u vrtić. Bake i deke, po maminoj i tatinoj liniji mudro ćute uz povremen glasni tugaljiv uzdah. Mame piju lekove za smirenje, a tate već treću gromovaču od koje ih već obliva znoj. Posle minuta ili dva, koji izgledaju kao večnost ili kao vreme sastavljanje rečenice naše pretsednice vlade, tata počinje plačnim glasom kako je došlo vreme da njihov bebac bude upisan u vrtić. Vadi svesku od 100 lista, formmata A4 kupljenu na akciji kod Kineza, i počinje prozivku prisutnih. Počinje pitanjima svih pitanja. Ko zna direktorku vrtića ili blisku joj rodbinu, sa kojom ona nije u svađi? Ko zna ko je direktorku doveo na mesto direktorke i u kojoj je trenutno stranci? Ko ima veze direktno u Stranci? Ko ima bonuse jer je obišao Srbiju u autobuskoj akciji „Obiđite Srbiju da bi pojeli više sendviča“?.
Uz žučnu diskusiju ne nalazi se rešenje, nervoza raste. Mama kaže tati da je nesposobnjaković koji uvek odabere pogrešnu stranku, koja je još što je najgore u opoziciji. Tata se brani, kako nije računao da će bebac tako brzo da poraste, a da će ovi još biti na vlasti. Deda po tatinoj liniji, iznosi predlog da se mama učlani u vladajuću stranku ili bar u onu stalno vladajuću, a neodgovornu ni za šta, što bi moglo da da dobar rezultat u vidu tog zlatnog vrtićkog mesta. Baba po maminoj linije, viče kako to ne dolazi u obzir, jer kao prvo njena ćerka ne zna da peva, kao drugo ima legalno dobijenu diplomu na državnom fakultetu i neće njoj u tamo nekoj partiji da komanduju ovi sa privatnih fakulteta i oni sa onlajn diplomama, zbog jednog mesta u vrtiću. Deda po maminoj liniji predlaže da on, lično, ode i razgovara u Opštini, jer tamo ima čoveka, koji ima čoveka. Na to svi u glas graknu da je zakasnio jer je taj neko postao levo smetalo u nekom levom ministarstvu u Beogradu.
Eureka! Imam rešenje, uzviknu srećni tata i predloži da bebca upišu u privatni vrtić. Na ovo nastade tajac kao u Skupštini kada se spomene Zakon o poreklu imovine. Potom krenuše svi u glas sa kritikama, uz konstataciju da je bolje da njihov bebac bude 800-ti na listi za čekanje, pa makar dobio vrtić kada krene u gimnaziju, nego da ide u tamo neki subvencionisani vrtić koji posluje po ko zna kojim pravilima i gde su vaspitačice dobile diplome prolaskom kroz školsko dvorište škole za vaspitačice. Eto, kakvo je retrogradno razmišljanje starijih povremeno subvencionisanih od strane Onog koji sve zna i može.
Tata vidi da je Đavo odneo šalu, koju je pronašao Orlić od Skupštine, brže bolje povuče predlog, jer vide da će predlog proći ko 10.000 amandmana opozicije u Parlamentu. Znači, nikako. Onda, onako snishodljivo, predloži da vrtić zameni nastariji servis za čuvanje dece na svetu tj. bake i deke, onako u paketu ili pojedinačno, kako god.
Mami zbog ovako konstruktivnog predloga, dragog joj supruga, pade kamen sa srca, ali za maler, na svekrvine nožne prste. Dok je svekrva kukala za dva prsta, a ima ih bogme dvadeset, svi ostali se složiše sa predlogom za „baka servisom“, koji će funkcionisati po slobodnom dogovoru, baka i deka.
Ovakav njihov postupak u startu nanese štete privatnim vrtićima. Šta da se radi, nisu svi dovoljno svesni da na taj način otimaju od privatnih preduzetnika, koji se nesebično žrtvuju za našu decu i njihove sendviče. Zna se da nas je sendvič održao( na vlasti) njemu hvala i još po nekom autobusu.
Tako je ipak u očuvanju budućih birača, ovaj glasača, trijumfovala srpska sloga, jer se zna da samo samo sloga vrtić rešava.
