Aleksandar Rajković, Leskovčanin koji je, četiri godine proveo na doktorskim studijama u Izraelu, impresioniran je uslovima za školovanje, što ovu državu čini jednom od najprivlačnijih za sticanje obrazovanja. To prepoznaju mladi i iz tehnološki najjačih na planeti, poput Japana
Nakon završenih osnovnih i master studija farmacije u Beogradu, a na preporuku jednog od svojih profesora, Aleksandar je aplicirao za nastavak školovanja u Izraelu. Tako se, u sred covid krize, obreo na Univerzitetu “Ben Gurion“ u Berševi, na jugu zemlje:
“ Znao sam gde idem, a posebno me privukla činjenica da je Izrael zemlja koja mnogo ulaže u znanje i nauku, ali sam, po sletanju u Tel Aviv, doživeo šok, ne samo temperaturni, jer tamo novembar topao kao naš jun, već i kulturološki. Na jezik, mentalitet i potpuno drugačije okruženje sam se prilagođavao gotovo celu godinu. Uprkos svemu, nijednog trenutka nisam požalio zbog svoje odluke. Mogućnost da se bavim naukom na visokom nivou, anulirala je sve prepreke“.
Aleksandar je počeo učešće u projektu koji se tiče Parkinsonove bolesti i terapije, što je oblast primenjene neuro nauke, za šta je tamošnja univerzitetska laboratorija imala fantastične uslove:
“ Želeo sam ja da ostanem na matičnom fakkultetu u Beogradu, ali se brzo videlo da to neće ići, jer, sada mogu da napravim paralelu, je Izrael na potpuno drugom kvalitativnom nivou. Bilo mi je omogućeno da izvodim eksperimente na doktorsku temu, sa miševima, matičnim ćelijama, odnosno humanim neuronima, što je izuzetno skupo. Ulaganja u nauku su velika, znanje se ceni i nagrađuje dobrim pozicijama u društvu. To je ono što Izrael, recimo, razlikuje od Srbije“.
Na Univerzitetu “Ben Gurion“, Aleksandar za kolege ima studente iz čitavog sveta, ali se srpski akademci vrlo dobro kotiraju zbog kvalitetnog predznanja sa kojim dolaze, pa su mu “staze bile već utabane“.
“ Proveo sam tamo četiri lepe godine i doktorirao, ali je, nažalost, zbog rata sa Iranom, dodela diploma morala biti odložena, a ja sam se vratio u Leskovac. U potrazi sam za poslom, pa sam, tim povodom, proteklih nekoliko dana proveo u Švedskoj, u kojoj bih mogao da nastavim istraživanja na temu terapije za Parkinsonovu bolest. Ponudu sam dobio, ali ne znam da li ću da prihvatim angažovanje, pre svega, zbog devojke. Ona je Izraelka i ni po koju cenu ne želi da ode iz svoje zemlje. Mentalitet im je potpuno drugačiji i oni ne mogu da razumeju život odvojen od porodice. Naravno da određen broj Izraelaca, ipak, živi u drugim državama, ali većina, jednostavno, to ne smatra potrebnim“.
Standard je vrlo visok i uslovi života povoljni. To je ono, uz želju da nastavi vezu sa svojom devojkom, što bi Aleksandra zadržalo u Izraelu. S druge strane, želi da se oseća bezbednim i sigurnim, a to je, opet, nešto što mu niko ne može garantovati.
“ Ponekad se tamo osećam kao strano telo. Na sreću ne često i to je pozitivno, ali ako se odlučim za život tamo, to će biti na duže vreme i nisam siguran koliko je to u ovom trenutku izvesno. Ono što me u Izraelu “kupilo“ jeste stav ili pre bih rekao državna strategija po kojoj je njeno najveće bogatstvo čovek. Zato u njega treba ulagati, razvijati njegove potencijale, finansirati naučna istraživanja i uvođenje novih tehnologija. Dobro je, ali nije presudno da zemlja bude bogata vodom, plodnom zemljom ili rudnim bogatstvom. Ljudsko znanje može sve što vam je priroda uskratila, nadomestiti. Čini mi se da je Izrael vrlo dobar primer za to“.
Aleksandar, kao šalu, prepričava zaprepašćenost porodice njegove devojke, prilikom posete Srbiji i Leskovcu, zaparloženim i neobrađenim njivama duž puta.
“ Oni nisu mogli da shvate da zemlja stoji tako neiskorišćena, jer se u njihovoj, tim resursima, relativno siromašnoj zemlji, koristi svaki santimetar. Prinuđeni da od pustinje i posnog zemljišta prave obradive površine i voćnjake, svesni su značaja dobre, plodne zemlje, a mi, s druge strane, nipodaštavamo i odbacujemo ono što nam je Bogom dato“.
Da li će prihvatiti ponudu iz Švedske ili posao potražiti u Izraelu, Aleksandar još nije odlučio. U narednih par meseci svakako hoće. Ne krije ni da bi voleo da se vrati u rodni Leskovac, poput kolege, genetičara Miodraga Stojkovića.
Nada se da će se, ako ne ovog trenutka, za nekoliko godina, klima u Srbiji, ili bliže, odnos prema nauci i znanju, promeniti. Tada bi sve što je naučio mogao, kroz rezultate, da vrati svojoj zemlji.
S. Stojiljković
