Kada su je, pre sedam-osam godina kupili, bila je visoka jedva jedan metar i osim imena, nisu znali ništa o ovoj biljci sa očaravajućim “papirnim“ cvetovima. Bilo je teško i pretpostaviti da će lepotica sa latino-američkim poreklom ne samo preživeti, već i dostići džinovske razmere. Danas, svako ko svrati u dom Milenkovića, najpre ugleda nju i ostane bez daha.
Na Balkanu je poznata pod imenom bogumila, ali se zapravo zove bugenvilija, po admiralu francuske ratne mornarice, Luju Antoanu de Bugenvilu, koji ju je otkrio u Brazilu, sredinom 18. veka.
Odomaćila se širom sveta, ali i u Evropi, a do skora je uspevala samo u predelima sa blagom klimom, jer je osetljiva na niske temperature. Zbog toga je Biljana bila skeptik po pitanju njenog preživljavanja na jugu Srbije. To nije nemoguće, ali se, tokom zime saksije moraju skloniti u zatvoren prostor.
„Tako smo razmišljali, jer smo, iz ličnog iskustva sa mediteranskim biljkama, znali da bi jedna hladna noć mogla da je uništi. Gotovo godinu dana smo je seljakali odavde-donde i, moram priznati da nismo baš obraćali pažnju na nju. Međutim, narednog leta smo morali da posečemo ogromno stablo banane, koje je počelo da nam smeta, jer je štetilo plasteniku i odlučili da je posadimo na to mesto. Tada počinje njen drugi život, a koliko joj prija ovde, možete da vidite i sami“, kažu za Rešetku.
I uverili smo se, jer ona dominira prostorom, pleneći svojom raskošnom lepotom i dimenzijama.
„Bila bi i viša od sadašnjih sedam metara, ali sam je pre dve godine orezala, pošto je dostigla ‘kritičnu’ visinu, odnosno visinu plastenika, jer ona raste u njemu. Verujem da bi sada i preživela bez zaštite, Zato što je ojačala, a i zime više nisu onako jake kao ranije. Porasla bi sigurno još nekoliko metara. Nemam precizna saznanja, ali mislim da u Srbiji ne postoji veća. Čak ni na primorju, u Crnoj Gori, Grčkoj, Albaniji…. nisam videla toliku. Još uvek nemamo hrabrosti da rizikujemo ‘izmeštanje’ iz zaštićenog prostora, a verujem da bi tek tada zablistala u punoj lepoti i snazi“.
Pre dve godine, Bilja je i na drugom kraju plastenika zasadila stablo bogumile, tamnijih cvetova, koje je sada već dostiglo visinu od tri metra.
„Bogumila uopšte nije zahtevna i vrlo je otporna. Jedino što ne podnosi je višak vode. Vremenom sam naučila mnogo o ovoj biljci i, osim umerenog zalivanja, jedino sam je povremeno prihranjivala. Gotovo da nikad nije bez cvetova, čak i zimi, ali najintenzivnija je u aprilu i oktobru, kada uopšte ne možete da vidite lišće. Suprug i ja volimo da kažemo u šali da njeno cvetanje podstiču ljubav i sloga, a toga u ovoj kući ima na pretek. Lako se razmnožava i danas u našem plasteniku raste na desetine malih bogumila“.
Bilja kaže da se nedavno pojavila nova vrsta, koja se formira i raste kao bonsai, maksimalne visine od jednog metra. Ona je, ipak, za klasiku.
Bugenviliu zovu još i “cvetni raskoš leta“. Njeni cvetovi su mali i neugledni, a ono što mi smatramo cvetom, ustvari su njeni pricvetni listovi jarkih boja, od bele, preko roza, narandžaste i crvene, do ljubičaste, koji ne blede ni tokom niskih temperatura. Zato se efekat cvetanja zadržava veoma dugo i čine da ova biljka pleni svojom lepotom.
S.Stojiljković
