Nedelju za nama obeležile su na žalost, loše vesti. Na stranu voda koja curi na sve strane, samo ne u naše česme, parkiranje od kojeg ni jedan pešak ne može da prođe, to što se kupamo u Žitorađi a ne u Prokuplju i sijaset dogodovština sada bismo već rekli uobičajne svakodnevice naša propasti.
Imali smo dve zaista teške priče.
Zaboravili smo na dete koje je povređeno kada je pao deo metalne konstrukcije bine na Hisaru koja košta 20 miliona, a ničemu ne služi i nameran požar u stovarištu čoveka kojem su pre četiri meseca dok je spavao zapalili automobile u garaži, koja je u prizemlju kuće.
Dete je još u bolnici, na oporavku, a istraga se zagubila. Niko nije kriv, niti se ozbiljno isputuje ima li krivaca, jer jedva dođosmo do toga kome je poveren slučaj. Tvrđava je bila zaključana, kažu u Gradskoj kući i time se peru. Zaključana kapija jednim katancem, a čitav prostor na izvolte svima. Nikakvog obezbeđenja, niko da skloni tu binu, koja očito da je počela da propada, a da se uopšte nije koristila. Apsurdan je taj katanac, na kapiji nečeg što je uvek svima bilo dostupno i u čemu su svi uživali. I roditelji koji će, kako su najavili da se bore da se više ni jedno dete ne povredi na ovom prostoru.
I onda požar, usred noći. Zapaljeno stovarište, sve izgorelo do temelja. Vlasnik, već na meti NN počinioca, a istraga tapka u mraku.
Znači opet istraga. Za četiri meseca niko ne može, ili neće, da nađe onog ko je preskočio ogradu njihove kuće i bacio molotovljev koktel. I na kamerama se lepo vidi ta osoba, ali “mutan snimak”. I onda opet novi požar. I šteta, i strah i patnja, i nervoza i nemoć. A da se hoće, može se naći počinilac, naravno. Evo jedan od načina: izda se nalog da bazne stanice mobilne telefonije predaju spisak svih brojeva telefona koji su u tih 15 minuta bili na toj lokaciji. Skloniš komšije i vlasnike i koliko još u ovoj ulici u Novom naselju ima prolaznika? Daj bože tri! Ali ne procedura je to, napisati jedan papir i poslati. Zamislite u ovom veku tehnologije mi ne možemo da nađemo jednog čoveka koji je bacio koktel? U vremenu u kojem mogu da Vas posmatraju dok se kupate u kupatilu. Ne da ne možemo, nego nećemo i čeka se da slučaj zastari.
Eto baš taj papir i ta manija zastarevanja me podsetiše na jedan u nizu mojih slučajeva. Tamo neke sada daleke 2013. godine 28. aprila dobijem ja neku preteću sms poruku sa određenog broja telefona u 22.39 noću, naravno.
Sutradan lepo prijavim policiji. Dođe se do korisnika tog broja, ali istrage nema. Tada su mobilni operateri godinu dana čuvali podatke. I tako se to vuklo po fiokama Osnovnog tužilaštva u Prokuplju, jer je nemoguće da neko dve godine ne može da sazna uz broj telefona ko je poslao poruku. Slučaj je radila Jelena Bošković. Na kraju, kada je, zamislite, zastarelo, dobih obaveštenje da oni NISU U MOGUĆNOSTI DA UTVRDE KO JE POSLAO PORUKU! Zamislite, broj telefona poznat svima, poruka predočena svima i ništa. Stiglo je to valjda, već kada su operateri obrisali podatke i do Odeljenja za visokotehnološki kriminal, a tada je OJT Prokuplje eto rešilo da se oglasi.
-Tužilaštvo je obavešteno da policijski službenici Odeljenja za borbu protiv visokotehnološkog kriminala nemaju mogućnosti da izvrše dodatnu proveru u cilju utvrđivanja da li je preteća poruka 28. aprila 2013. upućena ošt. Roganović Biljani upućena na drugi način osim mobilnim telefonom, niti da osim raspoloživih podataka otkriju koje je lice moglo da uputi ovakvu poruku – pisalo je u obaveštenju koje sam dobila iz Tužilaštva, gde su izgleda jedva čekali da zastari.
Imam ja još i novijih primera tih selekcija, ali neka za neki drugi put.
I što Vam sad ovo pričam? Pa eto, shvatih da možda pravda i postoji, ali se selektivno primenjuje, doduše, obično se ne primenjuje a o tome ko će je dobiti odlučuju pojedinci, na žalost.
