Građani Leskovca godinama unazad izražavaju svoju zabrinutost zbog velikog broja oronulih kuća i problematičnih fasadau centru grada koje su već počele da se urušavaju i otpadaju, pa tako predstavljaju realnu opasnost po prolaznike, ali zadaju i brojne nedaće komšijama.
Jedan takav slučaj je u Durmiturskoj ulici. Nekada najlepša “popovska” kuća u gradu, danas je bukvalno olupina i ruševina nakon smrti poslednjeg Leskovčanina koji je u njoj živeo. Sada tako urušena polako umire naslonjena na drvo u svom dvorištu i preti da pokida sve dovodne kablove, ali i da se nekom prolazniku stropošta na glavu.
“Dok je komšija bio živ, nismo hteli nikako da potegnemo da se to nekako reši i osigura. Sada, njegovi sinovi ne žive tu, a kuća je sklona padu i može da se sruši svakog trenutka”, izražava bojazan prvi komšija Zoran Đorđević.
Kaže da se po ovom pitanju obraćao svim nadležnim gradskim službama, ali da je naišao uglavnom na zatvorena vrata.
“Slao sam dopise i mesnoj zajednici, išao u građevisnku isnpekciju, opštinu, komunalnu policiju… Obećali su mi da će izdati nalog za rušenje jer je objekat nebezbedan, ali nikom ništa. Tek kada neko pogine, tada će, kao i obično, da se reaguje, samo što će biti kasno”, dodaje Zoran.
A kada se obrušila stara trošna kuća u Radanskoj ulici na dom Zdravkovića, srećom niko nije poginuo, ali i dalje ova ruševina stoji naslonjena na zid njihove kuće.
“Inspekcija je izdala nalog za rušenje ove kuće još pre par godina, ali to se nekim slučajem ne dešava. Ono što znamo je da nad tim placem pravo nadsledstva ima preko 12 ljudi. Međutim, niko nije zainteresovan da reši ovaj problem”, komentarišu komšije iz Radanske.
Ovo nisu jedine problematične kuće u Leskovcu. Vrlo je teška situacija u samom centru grada, sa privatnim objektima koji su u veoma lošem stanju, a vlasnici nemaju novca da ih obnove jer su pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika.
Ipak, ono čega bi morali da budu svesni je da ukoliko dođe do narušavanja javne bezbednosti, odgovorni su svi vlasnici.
Takođe, jedan od velikih problema je i fasada nekadašnje fabrike “Kosta Stamenković” o kojoj smo već pisali u više navrata, a koja se već obrušavala na glave prolaznika i đake obližnje Tehničke škole.
D.Marinković, M.Šoškić
Odlican tekst, ali hajde visprenini nadahnuti novinar Dragan (ovo ozbiljno moslim), da odradi jednu kratku reportazu za Bulevar Nikole Pasica, ako ono moze da se nazove bulevarom. Samo da stane na nadvoznjak iznat pruge oko tri sati popodne i da usnimi saobracajnu guzvu.
Naime, vracajuci se juce za praznike u Leskovac, u svoje naselje Dubocica imao sam sta da vidim. Koloma koja je iz pravca Nevene cekala semafor kod Rakiceve kafand bila je duga do vrha nadvoznjaka, a ja u koloni na njemu. Samo zato sto „gradski tatko i njegovi strucnjaci“ nisu vec dve godine u mogucnosti i znanju da kod Rakica postave adekvatan semafor za „bulevar“, koji ima po dve trake u jednom smeru.
Već smo radili priču o tome.
Bulevar je radila republika tj Putevi Srbije, jer su oni zakonski upravljači. I nije problem samo tu, već i na raskrsnici kod Bibca. Na obe raskrsnice je trebalo napraviti kružne tokove.
Sumphore, dobro je što ste spomenuli to preduzeće i podsetili me na nešto, što bih voleo da podelim sa čitaocima. Samo je delimično tačno da su Srbija Putevi izvođači. Oni su se sveli na administraciju, upravu, šefove, službe koje su neophodne svakoj firmi, sa višestrukim brojem od potrebnih službenika i šefova. Mehanizacija im je nula, organizovani su kao turske neregularne trupe zvane – bašibozuci, a konkretne radove izvodi po 2-3, nekada i više privatnih firmi, sa vlasnicima koji su ranije radili na lopati ili bili zidari, a koji angažuju, bez ili sa osiguranjem neastručne radnike. S obzirom da su vlasnici tih firmi najčešće iz nekog sela iz okoline, onda su i radnici iz sela iz kojih su šefovi. To su uglavnom popljoprivrednici, koji kobejagi, ne mogu normalno da žive od poljoprivede pa postaju polutani. Često su na bolovanjima, koja se ne prveravaju. Gledaju svaku priliku da ugrabe kakav slobodan dan da bi radili na njivi, a kao „majstori“ su uglavnom sposobni da virtuozno rade sa lopatom i stvaraju čuda. Prvi moj komšija, iz kuće odmah do moje, čovek u poznim godinama, nije vlasnika firme ni pitao kolika će mu biti plata, već da li će mu plaćati naredne dve godine doprinose, koji su mu bili neophodni da sakupi 15 godina staža, da bi ostvario starosnu penziju. Inače, čovek je tokom života radio sve i svašta, nije birao poslove, puno poslova radio je na crno, a školovan je i radio kao vkv tv mehaničar. Kaže da je u Srbija putevi, preko ortačkih privatnih firmi angažovano puno „majstora“ kao što je on, i da svi imaju različite plate. Niko nikada neće unapred znati koliko će na kraju meseca biti plaćen, bezobzira na isti broj sati u toku meseca. Isto važi i za radnike Srbija Putevi, kojima se ugovori ne produžavaju, ili produžavaju na šest meseci, ako si se šefovima dokazao kao cinkaroš ili kao džomba koji će se iživljavati nad gušterima, tj nad novopridošlim radnicima. Tu vlada zatvorska atmosfera, a s obzirom da su mnogi radnici, uglavnom mladi ljudi, sišli sa brda iznad Bujanovca i da je seoska kuća u blizini Pečenjevca ili sl. jedino što su sem svog sela videli. Nikome od njih nije palo na pamet da se nedeljom prošeta do Niša ili Leskovca, da vide kako izgleda grad, a takvi oblici života odgovaraju upravi Srbija Puteva.
Moj komšija je sada spokojan, u penziji je, životari, tj živi kako živi, i često ume da kaže kako ne bi verovao, da mu je neko pričao, kako postoji mešovito državno-privatno preduzeće koje je nalik na zatvor, sa šefovima koji su kao zatvorski čuvari, i da na primer, veći deo mlađih radnika koji su sa juga Srbije, nikada nisu imala devojku i da ne znaju ništa sem toga što su naučili u toj robijaškoj firmi. Agresivni su i skloni nasilju koje je usmereno na svoje kolege koje su iz istoga miljea. Šefovi su takođe dovedeni sa svih strana, mnogi od njih nemaju ni celu osnovnu školu, primaju dobre plate, dok radnik primi jednog meseca 52.000, sledećeg meseca 44.000, pa onda 38.000, dok neposlušne radnike, koji se ne uvlače u bulju nepismenim šefovima prime ponekad i 26.000 dinara.
Sve ovo je moj komšija spreman da ponovi pred novinarima, pred policijom, pred tužiocem…
Da…zaboravih da napišem i da se količina materijal koji je istovaren pored asfaltne baze kod Pečenjevca, stalno u popisima lažira, što znači da se puno krade, a svi znamo koliko je sve to skupo.
Pa nazdravlje Putevi Srbije, ne valja vam rabota.
PS
Marinkoviću, mogao bi da odeš do Merošine, gde su im poret puta smeštene kancelarije i napraviš razgovor sa nekim od glavešina. Njihove plate su astromske, jer imaju tu moć i puno lufta da raspoređuju iznose za plate dobrovoljnim robovima od 30 do 60.000, da bi, u toj razlici, za sebe prigrabili vrlo zajebane cifre svakog meseca.
Moliću da me neko, ko je takođe upoznat sa načinom rada ove dušegupke od firme, slobodno demantuje, ali isključivo argumetima, a ne sa „lažeš i tačka“, jer će tako delovati mnogo gluplje, od onoga koliko je realno glup.
Nek naučnici naprave kružni tok!!!
Ako znaju
Ako nema prostora za kruzni tok, onda „naucnici“ treba da postave semafor za bulevar.
Oni bre, Dragane, ne ruše ono što su sami izvršnim rešenjem odredili, a će ruše ovo što preti građanima. Ko danas poštuje građane i …zakon?
Rešetka treba više puta da piše i o napuštenoj fabrici Kosta Stamenković,tuda idu i deca u školu,da ne pričamo koliko je frekventna ulica uopšte,cigle i ceo zid samo što ne padnu,neko će da strada,posle će da bude kasno
Pisali smo više nego više puta