U Narodnom pozorištu Leskovac sinoć je održana premijera predstave “Sve će se razjasni”, kultnog komada koji se na daskama koje život znače u ovom gradu, sa pojedinim pauzama i drugačijim postavkama, igra već četrdeset godina.
To je bio dovoljan razlog da planu katrte i za premijeru i prvu reprizu koja će biti odigrana večeras, a malo karata je ostalo i za naredno igranje zakazano za 17. januar.
Tekst nekadašnjeg glumca ovog pozorišta Radiše Grujića, a u režiji sada njegovog sina i direktora pozorišta Stanislava Grujića, nagrađen je sinoć gromoglasnim aplauzom.
Međutim, nešto je nedostajalo.
Očekivano je bilo da glumci nakon predstave zapravo održe 15 minuta ćutnje za stradale u Novom Sadu, kako to radi većina njihovih kolega u prestonici i ostalim gradovima Srbije, ali do toga nije došlo.
Možda zbog toga što su publiku na premijeri uglavnom činili ljudi iz kabineta gradonačelnika Leskovca Gorana Cvetanovića (SNS), kao direktori javnih preduzeća?
Svakako čudno, imajući u vidu da je deo ansambla skoro svakog petka javno podržavao gimnazijalce na blokadama i stajao uz njih na ulici.
Da li neko od stručnjaka iz oblasti psihijatrije može da nam objasni, čime ih toliko plaše SNS vladari? Zašto tako grčevito drže uz guzicu te v.d. fotelje i funkcije? Pa i sada kad je svakom zdravom mozgu jasno da imaju krv na rukama, oni se drže gradonačelniku za nogavicu kao gladno pseto? Čega su gladni?
Dijagnozu? Neko? Terapiju možda?🫣
Jednostavno, dijagnoza je šupakulizitis uvlakitis, sa saznanjem da sko glavni nosilac ovog virusa bude izolovan i nestane, nestaće i ova bolest. Oni koji su zaraženi, ne žele izlečenje jer, ako nestane glavni nosilac ove bolesti, nestaće i oni, nespisobni, neobrazovani, nekulturni, jednostavno nepissmenu. Odlaze sve njihove privilegije, a preti im i dugogodišnji karantin u vidu zatvorskih rešetki.
Loše odrađena ova nova „Sve će se razjasni“, a možda iz glavu meni ne izlaze Dragan, Mićko, Verica…
p.s. Bar od Petrice sam očekivao neki reels, al uživo 😉