Svi izazovi života, sa kojima se svakodnevno nosi zdrava populacija, osobama sa invaliditetom su višestruko teži. Arhitektonske i tehničko-mehaničke prepreke su najmanji problem. U iskrenom i otvorenom razgovoru za Rešetku, Valentina Stojanović govori o svom i životu ostalih osoba sa funkcionalnim smetnjama.
Da se nije sa nepunih 18 godina suočila sa strašnom bolešću i gubitkom noge, verovatno bi, kaže, ostala potpuno “neopravna“ (nesnalažljiva, nepreduzimljiva), jer je dotle živela prilično zaštićenim životom.
„To je šok sa kojim se odjednom suočiš. Onako te lupi u glavu, u grudi. Dijagnoza, prognoze, intervencija….sve se odvija k’o u nekom filmu. Svesna sam svega i znam šta mi se dešava. Pokušavam da ne upadnem u depresiju, pitajući se ‘Zašto baš meni’. Nakon operacije, oporavak u bolnici punoj ljudi sa istom ili sličnom sudbinom. Mentalno jakih, hrabrih optimista, uz koje sam ojačala. ‘Deca Černobila’, kako smo moji vršnjaci i ja nazvani, su jedva bila punoletna, ali rešena da žive, uprkos sažaljenju i predrasudama. Tamo sam naučila da ljude koji ‘bulje’ u mene, na štakama i bez noge, gledam pravo u oči. Njima da bude neprijatno, a ne meni“, priča Valentina za Rešetku.
Kao dete iz mešovitog braka, Tina je vaspitavana da prihvata i uvažava razlike. Tome je naučila svoje bratance i decu iz okruženja, jer taj zapanjeni i istovremeno sažaljivi izraz lica je ono što najviše pogađa osobe sa invaliditetom:
„Letos sam koristila protezu bez obloge i sva deca u mom okruženju su tada i videla oko što su znala: da ja nemam nogu. To su mali genijalci, odmah su ‘skontali’ sve i ništa im više nije bilo čudno. Odraslima je, nećete verovati, trebalo pola godine da prihvate tu činjenicu. Tada sam odlučila da im ne dozvolim da me tretiraju kao manje vrednu i sposobnu. Puno sam čitala, trudeći sam da mentalno ojačam. Nisam dozvoljavala da me štede i oko stvari koje sam mogla da uradim. Tu sam beskrajno zahvalna svom bratu, koji me namerno nije štitio, da bih se osamostalila i stekla samopouzdanje“.
Elokventna i pronicljiva, godinama je gradila sopstveno okruženje, istovremeno pokušavajući da promeni stereotipe o ljudima sa invaliditetom:
– „Suočavala sam se sa činjenicom da ljudi, pa čak i zaposleni u pojedinim udruženjima osoba sa invaiditetom, smatraju da smo svi mi mentalno hendikepirani. To je najveća prepreka pri zapošljavanju, na primer. Bukvalno moram da im objašnjavam da i, doktor nauka, recimo, može izgubiti nogu u saobraćanoj nesreći, ali ne i pamet, obrazovanje i znanje. Završila sam ekonomsku školu, bila odličan đak. Amputirana mi je noga, a sa njom nije otišlo ono što sam naučila i pročitala“, iskrena je.
Sa predrasudama se Valentina sreće svakodnevno i nijednog momenta ne dozvoljava da je to poremeti. Bilo je i teških momenata, ali ne traju dugo, jer tvrdi da je odavno naučila da gospodari svojim umom:
„Predrasuda ima, ali više ne obraćam pažnju, niti me bole. Pelcovana sam i to nakon što sam doživela stigmu u emotivnoj vezi, ali ne od partnera, nego od njegovog okruženja. Zahvalna sam Bogu što, kako je govorila moja baba, “gledam ovo videlo“, živim u Slavujevcu, relativno blizu grada, vodim aktivan socijalni život, izlazim, družim se, putujem, radujem se i tugujem, kao i svako drugi na ovom svetu“.
Baš tako i izgleda njen svaki dan. Brine o bolesnom ocu, kuva, čisti, nabavlja, radi i ima brojne hobije koji je ispunjavaju.
„Moja volja za životom nije sputana hendikepom, što je, takođe, jedan od pogrešnih doživljaja osoba sa invaliditetom. Užasno sam žalosna što kategorija kojoj pripadam nema, uprkos glasnom proklamovanju, ista prava kao svako iz zdrave populacije. Ljudi kao mi vrlo teško nalaze posao i žao mi je što Zakon omogućava poslodavcima da plaćaju kazne za neangažovanje osoba sa invaliditetom. To bi morala da im bude obaveza. Pitanje je i gde odlazi taj novac. Javni radovi za nas su plaćeni ispod minimalca. Nikad niko ne govori o socijalnim stanovima za osobe sa invaliditetom. Živim u zajedničkom domaćinstvu sa ocem i bratovljevom porodicom, a sigurno bih se do sada odlučila za rešenje stambenog pitanja da imam stalni posao. Slušam hvalospeve kako država brine o osobama sa invaliditetom, ali je realnost potpuno drugačija“, poručuje.
Besna je, kaže i na odnos prema roditeljima dece sa smetnjama u razvoju, jer niko ne može da zamisli sa kakvim se izazovom oni susreću.
„Najveći borci na svetu su majke dece ometene u razvoju. Pratioce takve dece država možda i plaća, ali porodice ne dobijaju nikakvu dodatnu pomoć, a vrlo često majke i ne mogu da rade. Družeći se sa njima, mnogo sam naučila. Morale bi da se naprave potkategorije i u ovoj oblasti, jer su i naše potrebe različite. Uklanjanje arhitektonskih barijera je dobro, ali nije dovoljno, jer druge kategorije invalida, muče drugi problemi“.
Ogorčena je na mnogo šta što je u vezi sa stvaranjem boljih uslova života osoba sa invaliditetom, a za svoje se pobrinula sama. “Ratovala“ je godinama sa Nacionalnom službom za zapošljavanje, zakonima punim rupa, pogrešnim tumačenjima i odsustvom volje nadležnih da pokrenu stvari sa mrtve tačke. Zaposlila se zahvaljujući sopstvenim poznanstvima i radi posao koji je u prvi plan istakao njen talenat za slikanje.
Ova hrabra, bistra i elokventna mlada žena diše punim plućima i čvrsto stojeći na svojima nogama, makar jedna bila i proteza, sa optimizmom se suočava sa svakom preprekom. Krase je divan osmeh i duhovitost, hrabri podrška i ljubav porodice i ne napušta uverenje da je svaka osoba na svetu autentična i vredna poštovanja.
S.Stojiljković
