Iako ih često doživljavaju kao nezainteresovane, neupućene i inertne, studenti su širom sveta organizovali proteste, koji su doveli do ključnih društvenih promena.
Studentski pokreti i protesti nisu nešto novo. Aktivizam ovih mladih ljudi star je koliko i univerziteti, ali je svoju ekspanziju doživeo u 20. veku, tokom borbi za ljudska i građanska prava, protiv aparhejda, ratova…
Jednaki, ali odvojeni
Univerzitet Fisk u Nešvilu, u Tenesiju, u prošlosti su uglavnom pohađali Afroamerikanci. Godine 1925.. dekan Fajet Mekenzi pokušao je da ograniči mnoge aktivnosti studenata ukidajući školske novine, većinu vannastavnih programa, sportskih aktivnosti… Studentkinjama su propisana stroga pravila oblačenja i smanjena je mogućnost njihove interakcije sa kolegama.
Osim toga, Mekenzi je sredstva za fakultet dobijao od zadužbina i fondacija koje su imale za cilj da sprovode rasnu segregaciju u svim javnim ustanovama, pod parolom “odvojeni, ali jednaki“.
Studenti i bivši studenti zahtevali su promene koje je Mekenzi prvo obećao, ali se onda predomislio. U martu, nakon mirnog protesta, dekan je pozvao policiju koja je upala u mušku spavaonicu tražeći “agitatore”. Ovaj čin je preokrenuo tok i ton protesta – oni su postali masovniji, a krenuo je i bojkot škole. U februaru 1926., 80 % studenata napustilo je kampus i vratilo se kućama, odbijajući da nastavi da pohađa nastavu. U aprilu Mekenzi je primoran da podnese ostavku.
Ovaj sukob između studenata i administracije bio je prvi od nekoliko protesta na afroameričkim fakultetima. Studenti su zahtevali veću ulogu u odlučivanju, zastupljenost bivših studenata u odborima i više ličnih sloboda. Kao rezultat, već 1926. na Univerzitetu Hauard izabran je prvi dekan Afroamerikanac.
Istrajali, uprkos policijskim batinama i mecima
U oktobru 1968. kada se Meksiko pripremao da bude domaćin Olimpijskih igara, studenti su iskoristili pažnju globalnih medija da organizuju proteste protiv vladine represije. Zahtevi su bili opravdani. Studenti su tražili osnovna prava – slobodu govora, prestanak nasilja koje sprovodi država, policijsku i vojnu odgovornost, oslobađanje političkih zatvorenika, otvaranje dijaloga sa vladom…
Protesti su počeli na fakultetima, reagovale su, najpre policija, a potom i vojska, koja je ubila nekoliko studenata, nakon što je miniranjem otvorila vrata kampusa. Mladi su se brzo organizovali i tokom narednih meseci održani su protesti protiv ugnjetavanja i nasilja. Međutim, vlada je odbila da ispuni studentske zahteve i 2. oktobra 1968. oko 10 hiljada studenata marširalo je trgom u naselju Tlatelolko u Meksiko Sitiju, sve dok oružane snage nisu intervenisale.
Vojnici su se pojavili da uhapse studentske vođe, ali su počeli da pucaju.
Zvanična istraga viđena decenijama kasnije pokazala je da je država na strateškim mestima tog dana imala snajperiste čiji je zadatak bio da isprovociraju sukob. Smatra se da je poginulo između 350 i 500 ljudi, mada brojka nikada nije tačno utvrđena.
Masakr je doveo do velikih promena u građanskim slobodama tokom narednih decenija. Danas je 2. oktobar u Meksiku priznat kao Nacionalni dan žalosti i simbol otpora autoritarizmu.
Studenti i đaci pokrenuli pad aparthejda
Sistem aparthejda u Južnoafričkoj republici podsticao je nasilje i diskriminaciju tokom dobrog dela druge polovine 20. veka. Nejednako obrazovanje je bilo njegov glavni deo. Zakon iz 1974. predviđao je uvođenje afrikanerskog jezika koji je bio jezik vladajuće belačke manjine, u svim školama. Na njemu je trebalo da se odvija pola nastave, dok bi se druga polovina odvijala na engleskom. Većina starosedelaca ovo je videla kao još jedan instrument otuđivanja od tradicije i običaja predaka.
U junu 1976. između 3 i 10 hiljada studenata i srednjoškolaca je marširalo u gradu Soveto u znak protesta ovoj direktivi i nejednakom obrazovanju u celini.
Planirano je da protest 16. juna prođu mirno i bez incidenata. Nažalost, jedan policajac je zapucao, što je uzrokovalo paniku i haos. Deca su počela da beže, a policija je na njih otvorila vatru, a nakon toga pustila i pse. Protestanti su odgovorili kamenicama. Neredi su potrajali do sumraka istog dana. Procenjuje se da je stradalo između 175 do 600 civila, uključujući i 13-godišnjeg đaka Hektora Pitersona, koji je postao simbol ustanka.
Mladi u Južnoafričkoj republici su nastavili da se organizuju i protesti protiv aparthejda su se širili zemljom, privlačeći međunarodnu pažnju. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija izglasao je rezoluciju kojom je osuđen masakr u Sovetu i režim aparthejda. Aktivisti širom sveta počeli su da pritiskaju univerzitete da odustanu od ulaganja u korporacije koje podržavaju vladu Južnoafričke republike, postavljajući scenu za kraj aparthejda. Danas je, 16. jun Nacionalni dan mladih u toj državi.
Izvor i foto: Istorijski zabavnik
