Najava da je Leskovac prvi grad u Srbiji u kome će biti izgrađen spomenik kralju Milanu Obrenoviću, naišla je na različite reakcije građana, koji su svoje mišljenje, najčešće, iskazivali na društvenim mrežama, uz napomenu da im niko nije dao priliku da iznesu svoj stav i eventualno ponude drugi predlog
Kralj Milan Obrenović, jedan od najznačajnijih, ali i najkontroverznijih srpskih vladara 19. veka, u istoriji je ostao upamćen kao čovek koji je Srbiju uveo u moderno doba, ali i kao monarh pod čijom je vlašću jug zemlje – uključujući i Leskovac – konačno oslobođen od višestovekovnog turskog ropstva.
Rođen 1854. godine u Mramoru kod Jagodine, Milan je na presto stupio 1868. godine, nakon ubistva kneza Mihaila Obrenovića, kao maloletni naslednik dinastije Obrenović. Njegova vladavina, koja je trajala sve do abdikacije 1889. godine, obeležena je velikim političkim previranjima, ratovima, ali i važnim državotvornim odlukama.
Najznačajnije poglavlje Milanove vladavine za jug Srbije dogodilo se tokom Srpsko-turskog rata 1877–1878. godine, kada su srpske trupe, predvođene generalima Jovanom Belimarkovićem, Čedomiljem Mijatovićem i Milojem Lešjaninom, oslobodile Niš, Vranje, Pirot, Prokuplje, Vlasotince i Leskovac.
Leskovac je oslobođen 11. decembra 1877. godine, a taj datum zauvek je ostao urezan u kolektivnom pamćenju kao trenutak povratka grada u okrilje Srbije. Oslobođenje Leskovca od Osmanskog carstva označilo je kraj višestoljetne turske uprave i početak novog perioda razvoja, kada grad postaje važan industrijski, zanatski i trgovački centar.
Kralj Milan, koji je u to vreme bio knez Srbije, lično je pratio tok rata i održavao bliske veze sa vojskovođama na jugu, svesno procenjujući strateški značaj Nišave i Veternice. Njegova odluka da srpska vojska, uz podršku Rusije, pređe granicu kod Aleksinca i krene ka Leskovcu, pokazala se kao istorijski presudna.
Oslobođenjem juga Srbije, Milan Obrenović je stekao ne samo vojnu, već i diplomatsku pobedu. Na Berlinskom kongresu 1878. godine, zahvaljujući njegovim naporima i političkoj spretnosti, velike sile su priznale nezavisnost Srbije i potvrdile njene nove granice, čime su Leskovac i okolni krajevi i zvanično postali deo Kraljevine Srbije.
Pored vojne i diplomatske uloge, Milan Obrenović je imao značajan uticaj na modernizaciju Srbije: Uvođenje stalne vojske, razvoj željeznice i telegrafske mreže, otvaranje naučnih i obrazovnih institucija, stvaranje moderne uprave i pravnog sistema, donošenje ustava 1888. godine.
Dubočica (Leskovac) je u sastavu Srbije zahvaljujući najpre Stefanu Nemanji
Tako kaže istorija, ali Leskovčani smatraju da je kralj Milan spomenik mogao da dobije u Nišu ili nekom od drugih gradova, takođe oslobođenih tokom srpsko-turskog rata.
“ Spomenik u Leskovcu je jednako zaslužio Stefan Nemanja, koji je Dubočicu pripojio srpskoj državi. Dubočicu, današnji Leskovac i okolinu, je Nemanja preuzeo od Vizantinaca, odnosno od lokalnih vizantijskih upravnika, koji su njome rukovodili u ime carigradskog dvora. U to vreme car Vizantije bio je Manojlo I Komnin, jedan od najmoćnijih vladara toga doba. Nemanja je iskoristio trenutak kada je Vizantija bila oslabljena ratovima na više frontova, i tada je oslobodio Dubočicu, pripojivši je srpskoj državi“, stoji u jednom od komentara.
Baš zato što je lokalni junak, Nikola Skobaljić je najviše naš
Još više predloga ticalo se Nikole Skobaljića, vlastelina i vojvode, koji je postao simbol otpora turskom osvajanju. U vreme despota Đurđa Brankovića, imao je zadatak da brani južne granice Srbije, gde su stalne pretnje dolazile od Osmanlija koji su posle pada Carigrada, počeli da potiskuju srpske snage sve dublje ka severu.
Turska vojska je 1454. godine, pokušala da zauzme Leskovac i celu Dubočicu. Skobaljić je tada, prema vizantijskim i turskim izvorima, sa malom vojskom uspeo da nanese težak poraz Osmanlijama kod Leskovca, koristeći iznenadne napade i gerilsku taktiku. Ipak, posle nekoliko meseci uspešnog otpora, Skobaljić je opkoljen od znatno brojnije turske vojske. Po predanju, odbio je ponudu da se preda i primi islam, pa je zajedno sa svojim bratom Dimitrijem mučenički pogubljen 16. novembra 1454. godine.
Lista nije konačna, ali su se ova dva imena izdvojila kao najčešće predložena.
Pitanje nije da li se vekovima ili decenijama kasnije može i treba da meri nečiji doprinos oslobađanju i razvoju Leskovca, već zašto građani uopšte nisu pitani čiji bi spomenik želeli.
Napišite nam u komentarima
S. Stojiljković
Ja sam da Mesko dobije spomenik.
Pa svi što si napisala u tekstu su nas oslobadjali.
Mesko nas stavio u robstvo.
Zato spomenik ovom znamenitom vladaru.
Tako je.Dobio je sve moguce nagrade,pa redno je i spomenik.Nista pre Meska ,nista posle.Narocito posle.
Verovatno na taj čas istorije nisu bili .
A što bi se gradjani pitali koji će spomenik da se postavi? Postoje komisije i stručni ljudi za to. Odakle se od jednom stvorila priča da je normalno da se obično pučanstvo pita oko svega.
Bravo, Stefane!
Reci mi jednog stručnog iz sadašnje vlasti i koji bi ti stručnjaci činili tu „stručnu komisiju“. Da nisu oni koji su sa Generalštaba skinuli oznaku kulturnog dobra, posle to povukli, pa ponovo potpisivali da bi se srušio i da bi Trampov zet tu graduio luksuzni hotel. Sa druge strane, sve boje smo bojadisali, sve imamo, ulice sređene i asfaltirane, kanalizacija i vodovod uređeni, deca se leče o trošku države i samo nam fali još spomenik, nije bitno kome, da bi zaokružili svu „lepotu“ palanke Leskovca. Samo bacanje para bezveze u ovoj veoma teškoj i ekonomskoj i drruštveno-političkoj situaciji. Ali nisu oni krivi, krivi smo mi.
Pa kad ste vi krivi zašto onda kukaš. Vi ih glasate pa posle tražiš vas da pitaju. Vi ste marva najobičnija koja ima ono što ne zaslužuje, treba vam gore.
Stefane obično počanstvo kako kažeš se ne pita.
Bravo .
Konačno istina .
Ali za razliku od tebe ima znanja i morala .
I školovanija od mnogih koji na račun pučanstva kako kažeš sede i džabalebaroše.
Kakvi jebeni građani, obična amorfna masa..
Ja bih da građane pitamo da se vratimo pod Vizantiju (sadašnju Grčku), jer nas je Nemanja samo ukopao. Džabe nas je Milan oslobodio od Turaka, kad nam je mentalitet ostao „rajinski“…
p.s. Šala na stranu, šta će nam uopšte to bacanje para na spomenike ili neko oće da donira? Ako je tako, pa on može da odluči kome će se podići spomenik u Leskovcu. Da podsetim, Leskovac je već imao spomenik jednom kralju – Aleksandru Karađorđeviću, pa smo ga srušili.
@Adv.
Neostvarena jajna ćelija to je lekcija za tebe i Stefana .
2.000 Rusa je učestvovalo u oslobađanju Južne Srbije.
Zato su nas poklanjali Bugarskoj?
Lepo ste napisali istorijski osvrt na kralja Milana, ali ste, možda slićajno, zaboravili da dodate su „Na Berlinskom kongresu 1878. godine, zahvaljujući njegovim naporima i političkoj spretnosti“, A UPRKOS PROTIVLJENJU RUZZIJE (KOJA JE NIŠ I LESKOVAC HTELA DA PRIPOJI BUGARSKOJ), velike sile (pre svega Austrougarska, Francuska i Engleska) priznale Srbiju i Crnu Goru kao nezavisne države.
Što se tiče spomenika, trebalo je odavno.