Dok je Srbija u Prvom svetskom ratu vodila presudne bitke za opstanak države, iza linije fronta odvijala se jedna od najvećih korupcionaških afera u njenoj istoriji – afera sa trulim i papirnim opancima, koja je razotkrila razmere ratnog profiterstva i sistemskog zataškavanja. Neke stvari se u Srbiji nikada ne menjaju
Nakon Kolubarske bitke, 2. decembra 1914. godine, Vrhovna komanda objavila je da na teritoriji Kraljevine Srbije više nema nijednog neprijateljskog vojnika. Srpski vojnik bio je slavljen širom sveta kao simbol hrabrosti i izdržljivosti, ali se ubrzo ispostavilo da su mnogi od tih heroja u pobedničke pohode kretali – bosi.
Opanci koji su se raspadali posle dva dana
U jeku ratnih operacija, srpskoj vojsci su isporučivani opanci izrađeni od kože lošeg kvaliteta , pa čak i hartije, koji su trajali samo dva do tri dana, a na prvoj kiši su se potpuno raspadali. Ova prevara nanela je ogromnu štetu državi, ali i direktno ugrozila živote vojnika tokom Suvoborske i Kolubarske ofanzive.
Liferanti i ratni profiteri isporučili su 793.295 pari opanaka, od kojih je više od polovine bilo od trule kože ili presovanog kartona.
Iza ove afere stajao je čitav konzorcijum ratnih liferanata, na čijem čelu se nalazio Vlada Ilić, rođeni Vlasotinčanin, a kasnije industrijalac u Leskovcu, odnosno Beogradu i dugogodišnji predsednik Beogradske opštine. U aferu su bili umešani i Sotir Ilić, Vladin brat, zatim Maksim Sretenović „Kučka“, narodni poslanik iz Gornjeg Milanovca, Uroš Brkić, poslanik iz Kladova, kao i više beogradskih kožarskih trgovaca i posrednika.
Ova afera nadovezala se na već poznatu „peskarsku aferu“, u kojoj je Konstantin Popović, prozvan „Peskar“, u brašno za vojsku dodavao pesak, čime je dodatno ugrozio snabdevanje fronta.
Skupštinska istraga i teški nalazi
Pod pritiskom javnosti, Narodna skupština u Nišu, 1915. godine, formirala je posebnu anketnu komisiju, koja je utvrdila da postoje ozbiljne zloupotrebe u sistemu vojnih nabavki. U zvaničnom izveštaju jasno su označeni odgovorni liferanti, ali i slabosti i saučesništvo državnog aparata.
Doneta je i skupštinska rezolucija kojom je predviđena stalna kontrola rada vojne intendanture i svih javnih nabavki finansiranih iz ratnih kredita. Svi osumnjičeni su uhapšeni i pritvoreni u niškoj Tvrđavi, a javnost je očekivala stroge kazne.
„Izgubljena“ dokumenta i organizovano zataškavanje
Međutim, tokom povlačenja vojske, Vlade i Skupštine preko Albanije, dolazi do ključnog obrta – istražni spisi o aferi su misteriozno „izgubljeni“. Kasnije je utvrđeno da dokumenta nisu nestala slučajno, već su namerno bačena u jarugu, gde su ih pronašli vojnici.
Iako su dokumenta ponovo dospela u opticaj, pojedini optuženi su dobijali pasoše, odlazili u inostranstvo i nudili mito, dok su oni koji su pokušali da sačuvaju dokaze bivali progonjeni i zastrašivani. Umesto krivaca, odgovornost je prebacivana na oficire i svedoke.
Zaštita sa samog vrha vlasti
Istorijski izvori ukazuju da je zataškavanje afere imalo političku zaštitu sa najvišeg nivoa, a ključnu ulogu u sprečavanju raspleta imao je državni vrh, koji je štitio pojedine aktere kao „svoje ljude“. Za Vladu Ilića se lično zauzeo kralj Aleksandar Karađorđević, koji mu je bio i venčani kum. Umesto suđenja, akteri afere su posle rata nastavili političke i poslovne karijere, a neki su zauzeli i najviše gradske funkcije.
Heroji bosi, profiteri slobodni
Dok su srpski vojnici ginuli u blatu i snegu, ratni profiteri su se bogatili, a njihova dela ostala su nekažnjena. Afera papirnih opanaka postala je simbol moralnog sloma sistema, u kojem su institucije štitile krivce, a ne one koji su branili državu.
Ova priča ostaje jedna od najmračnijih epizoda srpske ratne istorije, ali i trajna opomena koliko su korupcija i politička zaštita pogubne u trenucima kada se odlučuje sudbina naroda.
Vlada Ilić, tekstilni magnat onog vremena, razvio je Karaburmu izgradnjom fabrika i stanova u njihovoj blizini za svoje radnike, koje je redovno posećivao. Uveo je osmočasovno radno vreme, siromašnim radničkim porodicama dodeljivao „zimsku pomoć“, radnicama koje su se udavale spremao miraz, a za Vrbicu su sva deca radnika dobijala komplet nove odeće. Pomoć je slao i svom rodnom Vlasotincu. Ostaje otvoreno pitanje da li je to činio zato što je bio dobar čovek ili je pokušavao da okaje grehe zbog načina na koji se obogatio. Govorio je da bi sav imetak dao za jedno dete, jer u braku sa Olgom, potomkom porodice Dunđerski, nije imao potomstvo.
Spisak onoga što je u Beogradu izgrađeno ili započeto za vreme njegove vlasti izuzetno je dug: Most kralja Petra Drugog (današnji Pančevački most), pruga oko Kalemegdana, tramvaj do Zemuna, temelji Hrama Svetog Save, Vukov spomenik, Palata „Albanija“, Staro sajmište, Gradska bolnica, Dečja bolnica u Tiršovoj, Kožna klinika, sirotište u Zvečanskoj, kao i desetak drugih klinika, zavoda i škola, među kojima i Osnovna škola „Jovan Cvijić“, kao i Beogradski zoo-vrt. Za mnoge od ovih projekata lično je davao novac ili zemljište.
U gradskoj upravi uveo je strogu štednju, smanjio cenu električne energije kako bi podstakao preduzetništvo i zapošljavao mlade ljude u administraciji.
Posle Drugog svetskog rata je uhapšen, a sva imovina mu je oduzeta. Dok je bio u zatvoru, posećivali su ga bivši radnici i slali mu pakete, a upravo su oni platili njegovu sahranu, jer je umro bez imovine, na tavanu daljih rođaka.
Ime Vlade Ilića od 2004. godine nosi jedna ulica na Karaburmi, dok je 2009. godine u Beogradskom zoo-vrtu postavljena njegova bista. Takođe, jedna od trka na Beogradskom hipodromu nosi njegovo ime.
Vlada Ilić bio je jedan od najuspešnijih gradonačelnika Beograda, zvali su ga radničkom majkom, ali je ostalo zabeleženo da je bio i ratni profiter, koji je oštetio budžet države Srbije, naneo štetu srpskoj vojsci, a sebi i svojim kompanjonima pribavio ogroman novac.
S. Stojiljković
Kapitalizam