Zbog brojnih razloga, „Roštiljijada“ više nije ono što je pri osnivanju bila: Najveći festival roštilj mesa u jugoistočnoj Evropi, u prestonici roštilja, na kome je sve podređeno ckari i specijalitetima koji se na njoj spremaju od mesa sa geografskim poreklom i zaštićenom recepturom. Sve ostalo, nekada je bilo sastavni deo manifestacije, ali ne i njena suština, kao danas.
Deset vagona broji danas Leskovački voz, simbol „Roštiljijade“.
Deset, a pamtimo vremena kada se, sa gotovo trostruko većim brojem izlagača, protezao od Hotela „Dubočica“ do Tehnološkog fakulteta. Taj deo zatvorenog Bulevara, pripadao je ugostiteljima i u osnovnom smislu reči, to je bila „Roštiljijada“.
Deset zakupaca, a samo polovina iz Leskovca. I da odmah razjasnimo, volimo mi što su deo naše priče postali i drugi, ali nije dobro što u prestonici roštilja, na manifestaciji pokrenutoj u čast promocije brenda, jedva da se i mogu pojesti autentični specijaliteti.
Lokalni ugostitelji, kažu, ne vide interes. Tokom „Roštiljijade“ kafane su im pune, pa sve kapacitete usmeravaju na rad u sopstvenim objektima, što je legitimno. Roštilj majstora i uslužnog osoblja fali, činjenica je. I da im grad, besplatno ponudi prostor i štandove, ne bi prihvatili. Za one veće, zarada, koja svakako nije mala, nikada nije bila motivacija, jer su, veruju, daleko iznad ulične prodaje.
I tako, ugostitelji nemaju interes, nemaju računicu, nemaju osoblje, a reklo bi se ni želju.
Ali, imaju rasprodate sale i sobe, pune restorane i višestruko uvećane profite, upravo zahvaljujući „Roštiljijadi“.
Sve imaju, ali štandove nemaju. Čast izuzecima. Ove godine, izostala je i Trgovinsko-ugostiteljska škola.
Zato Leskovački voz danas ima samo deset vagona, na koje je zakačena vesela povorka svega i svačega.
Tako je „Roštiljijada“ izgubila dušu i postala vašar u centru grada, sa ogromnim šatrama, koje sa sopstvenim muzičkim programom, postaju posebna manifestacija u okviru glavne manifestacije.
Da nije takmičenja u pripremi najveće pljeskavice i pljeskavice iz ruke, jer su nadmetanja majstora roštilja i mladih roštiljdžija izmeštena u drugi prostor, teško da bismo mogli reči kako je ostalo išta od autentične zamisli idejnih tvoraca Svetskog festivala roštilja.
Dragi Leskovčani, „Roštiljijada“ umire, ne kvantitativno, nego suštinski.
Ako je mi ne sačuvamo, neće niko.
A da bismo je sačuvali, moramo je vratiti u izvorni oblik: da nam najviše izlagača bude upravo odavde, gde je rođeno roštilj meso jedinstvenog ukusa i sastava. Da na taj način promovišu kvalitet i autentičnost proizvoda kojima se ovaj grad ponosi i struku koju predstavljaju.
U suprotnom, onih, koji u Leskovac dođu da probaju najbolje pljeskavice i ćevape na svetu, biće sve manje. Vašara ima širom Srbije i ne mora se čak na jug da bi se video još jedan.
Makar bio i brendiran.
S. Stojiljković
