Marko Marković je decenijama ulazio u domove širom nekadašnje Jugoslavije svojim glasom, mirnoćom i lakoćom sa kojom je umeo da ispriča sportsku priču. Za publiku je bio jedan od najvećih sportskih komentatora, autor kultnog „Indirekta“ i novinar čije su se reči pažljivo slušale. Umeo da prepozna mlade i talentovane ljude, zalagao se za novinarstvo koje treba da bude društveni korektiv I podigao glas protiv negativnih pojava u sportu. I, uprkos velikoj karijeri čuvao je vezu sa krajem iz kojeg je potekao.
„Marko je bio vrhunski profesionalac, ali blage naravi prema ljudima, uz pruženu podršku svakome ko ju je tražio“, kaže njegov sin Miša Marković, prisećajući se oca.
U toj rečenici možda je sažeto ono što se iz biografija velikih novinara ne može uvek pročitati: kako je izgledao čovek iza mikrofona.
Dečak iz Tulаra koji je osvojio svet
Marko Marković rođen je 26. jula 1935. godine u Leskovcu, a njegovi porodični koreni vode iz Tulara, sela u opštini Medveđa. Markova majka se, pojašnjava Miša, zatekla u Leskovcu kada je došlo vreme za porođaj. Leskovac je tako postao njegov rodni grad, dok je Tulare ostalo porodični zavičaj.
„Moj deda, a Markov otac Aleksandar, bio je opštinski delovođa, odnosno pisar, i jedan od pismenijih ljudi u svom kraju. Imao je i biblioteku, što je, verujem, moglo imati značajan uticaj na očevu ljubav prema knjizi, jeziku, pisanju i lepoj reči. Posle završene osnovne škole u Leskovcu, porodica se seli za Beograd, a Marko upisuje i završava Desetu beogradsku gimnaziju. Novinarstvom je počeo da se bavi 1957. godine, najpre kao dopisnik Radio Prištine iz Beograda, a potom je radio na Radio Beogradu i Televiziji Beograd“.
Nije, međutim, zaboravio ni grad u kojem je rođen, ni selo iz kojeg je potekao. Trudio se da kroz svoje emisije predstavi ljude iz Leskovca, među njima i sportiste i one koji nisu dobijali priliku da ispričaju svoje sportske priče.
„A kada bi ga pitali za koji klub navija, umeo je da odgovori da navija za Dubočicu iz Leskovca. To je bio način da istakne svoj rodni kraj, ali i da pokaže koliko mu je objektivnost bila važna. Marko se družio sa sportistima Crvene zvezde, Partizana, Dinama, Hajduka i drugih klubova, ne dozvoljavajući da navijačka pripadnost utiče na njegov novinarski sud“.
Tokom plodnog radnog veka, Marko Marković je, što na radiju, što na televiziji, prenosio preko 2.000 utakmica, mahom fudbalskih i košarkaških, a neki od njegovih prenosa postali su reper vrhunskog izveštavanja. Posao sportskog novinara odveo ga je na 40 šampionata Evrope i sveta, a po učešću na Olimpijskim igrama, a imao ih je osam, rekord je podelio sa legendarnom Jasnom Šekarić.
Susret sa Ester Vilijams: san iz mladosti koji je postao java
Marko je tokom karijere tri puta obišao zemaljsku kuglu i, prema sećanju njegovog sina, posetio više od 60 zemalja sveta. Izveštavajući sa velikih sportskih takmičenja, susretao se sa poznatim sportistima, političarima i ljudima koji su obeležili to vreme. Ipak, u pričama koje je donosio kući nije bila važna samo veličina događaja, već vrlo često i njegovi protagonisti. Neke su imale posebnu, ličnu vrednost.
„Jedna od takvih počela je mnogo pre nego što je Marko postao poznati novinar. Kao gimnazijalac u Beogradu dobio je Oktobarsku nagradu za pisano stvaralaštvo mladih. Nagradu je doživeo kao veliku čast, a novac je potrošio na bioskopske karte za ceo svoj razred, koji je poveo na projekciju tadašnjeg američkog hita „Bal na vodi“, sa holivudskom zvezdom Ester Vilijams u glavnoj ulozi.
Godinama kasnije, na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu 1984. godine, Marko se našao na prijemu za novinare i ugledne goste. Među prisutnima bila je i Ester Vilijams, kao jedna od promotorki Igara.
Ona se kretala po toj velikoj sali, pozdravljala goste i, spletom okolnosti koje samo život ume da izrežira, našla se pored Marka. Pružila mu je ruku i pozdravila ga sa ‘Hello, Mr. Marković from Yugoslavia’“, prepričava Miša očeve impresije.
Za nekoga ko je kao dečak gledao njene filmove u posleratnom Beogradu, susret sa holivudskom zvezdom kojoj se divio ceo svet bio je mnogo više od poznanstva sa putovanja. Bio je to jedan od onih neočekivanih trenutaka u kojima se mladalački snovi i maštanja odjednom pretvore u javu.
„Indirekt“ i novinar koji je verovao u profesionalizam
Marko Marković nije bio samo komentator velikih utakmica. Bio je jedan od ljudi koji su oblikovali sportski program Radio-televizije Beograd. Učestvovao je u pokretanju emisija „Sportski pregled“ i „Sportska subota“, a od 1971. godine stvarao je i vodio „Indirekt“, kultnu emisiju koja je trajala pune 23 godine. Ostaju njegove autorske rubrike „Kutak za sporni trenutak“, „Kucamo na vrata zaboravljenih asova“, „Sport u karikaturi“, „Sport i privreda“ i mnoge druge. Bio je urednik sportskog programa i predsednik Udruženja sportskih novinara SRJ, a iza sebe je ostavio i šest monografija.
„Kao urednik, bio je vrlo zahtevan i profesionalan, ali blag prema ljudima. Posebno je strpljenje i zadovoljstvo imao za mlade i talentovane ljude. O Marku Markoviću kao novinaru i čoveku koji se i iza mikrofona držao svojih čvrstih principa pisao je i njegov kolega Miroslav Nešić u knjizi „Marko Marković: Rob i gospodar mikrofona“. U njoj nije zabeležena samo priča o emisijama i sportskim prenosima koji su obeležili jednu epohu, već i o profesionalnim načelima, radnim navikama i odnosu prema kolegama. Jer Marko nije bio samo čovek čiji je glas pratio velike sportske trenutke – bio je novinar koji je znao da mikrofon donosi i moć i odgovornost“.
Upravo zato, bio je jedan od pokretača i najvećih zagovornika borbe protiv kriminala i upliva politike u sport, javno i aktivno se zalažući za očuvanje sistema vrednosti.
Za svoje profesionalno stvaralaštvo i doprinos razvoju sportskog novinarstva, Marko je dobio niz priznanja: od Oktobarske nagrade grada Beograda, preko Zlatnog mikrofona (dva puta) i Nagrade za životno delo Udruženja sportskih novinara Srbije i Jugoslavije, do nagrade Svetozar Marković, ordena Predsedništva SFRJ i počasne plakete Međunarodnog udruženja sportskih novinara.
Dve ulice trajno će podsećati ljude na ime Marka Markovića: jedna u Beogradu, a druga u rodnom Leskovcu.
Sveske koje čuvaju istoriju sporta
Posle Marka ostala je bogata novinarska zaostavština, ali ne samo u emisijama i tekstovima koje je publika mogla da vidi i čuje. Ostale su i njegove sveske, u kojima je beležio svaki prenos: datum, mesto, sastave, ljude sa kojima je radio, prijatelje i članove porodice koji su ga pratili.
U nekim od kasnijih zapisa pominje se i Miša, kojeg je otac vodio na brojne utakmice.
„To je zaista vredna istorijska građa, ako mogu tako da kažem. Porodica je zato odlučila da novinarsku zaostavštinu i značajnu sportsku biblioteku pokloni Fakultetu za sport Univerziteta Union – Nikola Tesla u Beogradu, kako bi budućim generacijama studenata bile dostupne kao izvor znanja i podsticaj za rad. Nije teško zamisliti koliko se priča krije u tim sveskama: utakmice koje su ušle u istoriju, sastavi timova, ljudi iza velikih rezultata, ali i detalji koje bi neko drugi možda smatrao nevažnim. Marko ih je beležio jer je znao da se novinarstvo ne sastoji samo od trenutka prenosa. Ono podrazumeva i pamćenje, proveru i odgovornost prema onome što ostaje zapisano. Sredinom oktobra tu ideju smo realizovali i verujem da bi se i tata složio sa našom odlukom“.
Otac koji nedostaje, čovek čije vrednosti ostaju
U porodici se novinarstvo podrazumevalo kao deo svakodnevice. I Markova supruga Dina Borozan Marković bila je dugogodišnja novinarka Radio Beograda i gotovo čitav radni vek provela je u informativnoj redakciji, kao jedna od urednica emisije „Večeras zajedno“, namenjene ljudima koji žive i rade daleko od rodnog kraja.
„Bili smo okruženi književnicima, glumcima i učenim ljudima. Moji roditelji su imali veliki krug prijatelja, a sa pojedinima su druženja trajala i nekoliko decenija. Kada bih morao da u par reči opišem svog oca, odnosno da navedem jednu od asocijacija na njega, to bi svakako bilo vreme koje je provodio kod kuće, na povratku sa putovanja, uz njegove zanimljive priče, koje smo moji drugari i ja upijali otvorenih usta. U sećanju mi je još živa njegova upornost, vrhunski profesionalizam i beskompromisan odnos prema svemu što je smatrao štetnim za sport“.
Dodaje i da su Marka za života pratile sve misterije: za koga navija i koliko ima džempera, jer je umesto konvencionalnog sakoa i kravate najradije nosio džempere.
„Još jednog detalja se sećam. Za velikog košarkaškog sudiju Obrada Beloševića vezivalo ga je dugogodišnje prijateljstvo. Sada saznajem da je i Belošević poreklom Leskovčanin, pa sam siguran da je i zajedničko mesto rođenja bila jedna od stvari koja ih je povezala“, zaključuje Miša Marković.
Marko Marković preminuo je u Beogradu 23. decembra 2011. godine, posle duge i teške bolesti. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana, a dve ulice, jedna u Beogradu, a druga u rodnom Leskovcu, čuvaju uspomenu na jednog od najvećih sportskih novinara na ovim prostorima.
S. Stojiljković
Ovaj tekst omogućio je grad Leskovac sufinansiranjem projekta “Tragovi Leskovčana u svetu”. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izržavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
