Leskovac, iako mali i siromašan grad, može biti ponosan na, ne tako mali broj mladih, uspešnih sportista koji ga na najbolji način predstavljaju i promovišu širom sveta. Neretko ovi ljudi postižu zapažene rezultate na brojnim evropskim i svetskim takmičenjima. Ipak, oni u javnosti nisu prisutni u meri u kojoj zaslužuju da budu. Novine retko pišu o njima, dok na portalima postoji minimalan broj članaka.
Promovisanje mladih i uspešnih sportista podstaklo bi omladinu da se bavi sportom i ujedno doprinelo promovisanju grada .
Jedan od uspešnih mladih sportista, koji na najbolji način predstavlja i promoviše Leskovac je biciklista, paraolimpijac Milan Petrović.
Milan, iako slep od svoje jedanaeste godine, ponosno je predstavljao Srbiju na paraolimpijadi u Londonu 2012. i u Tokiju 2020. vozeći tandem bicikl. Učestvovao je i na mnogobrojnim takmičenjima: međunarodni trijatlon, beogradski maraton i mnoga druga.
Kako i zbog čega si počeo da se baviš biciklizmom?
MILAN: Kao mali, voleo sam biciklizam, međutim zbog invaliditeta bio sam sprečen da se bavim njime. U tom periodu trenirao sam mnoštvo sportova, sve dok jedan čovek iz Kragujevca, koji je pritom, planirao da otvori klub za tandem bicikliste, nije primetio da imam potencijal. 2004. godine počeo sam sa, tako reći, amaterskom vožnjom tandem bicikla. 2007. Otišao sam u Francusku na svetsko prvenstvo ali nisam postigao zapaženiji uspeh, dok sam na svetskom prvenstvu 2009. postigao prosečan rezultat. U medjuvremenu sam upoznao Gorana Šmelcerovića i tek vozeći sa njim počeo sam da postižem zapažene rezultate. 2012. Plasirali smo se na paraolimpijske igre koje su se održavale u Londonu i tamo osvojili 11. mesto. Zbog operacije tumora na mozgu, samog uzročnika mog gubitka vida, nisam učestvovao na paraolimpijadi u Brazilu 2015. Čini mi se, da sam posle ove operacije bio još snažniji i uporniji. Posle oporavka nastavio sam sa treningom, postigli smo normu i ostvarili učešće na paraolimpijskim igrama u Tokiju 2020. gde smo osvojili 7. mesto.
Osim biciklizma, baviš se i trčanjem, plivanjem,planinarenjem.Šta te podstaklo da se oprobaš i u drugim sportovima?
MILAN: Trčanje i plivanje počeo sam da treniram zbog nemogućnosti vožnje bicikla tokom lošeg vremena. Dinamičnost trijatlonskih sportova podstakla me da počnem da se time bavim i profesionalno.Učestvovao sam na evropskom prvenstvu u Turskoj, „Half Ironman“ trci u Beogradu i „X-Man“ trci u Rumuniji. Fascinantna činjenica je ta što sam na „X-Man“ takmičenju bio jedina osoba sa invaliditetom a još fascinantnije je to što nas ima trojica ili četvorica na svetu.“
Verovatno ti prija kada kažu da si uzor mladima koji tek počinju da se bave sportom.
MILAN: Mogo puta mi je rečeno da sam nečiji uzor, da sam, baš ja , nekoga, ko je uspešan podstakao da dođe do uspeha. Stalno citiram njihove reči „Ako može on, zašto ne bih mogao i ja?“. Čak i moji prijatelji sa kojima vozim i treniram često mi kažu da je atmosfera na treninzima sa mnom drugačija, dinamičnija i da su oni sami pored mene borbeniji i istrajniji.
Milan ne planira da prestaje, redovno trenira i spreman je za nove izazove. Za njega prepreka nema . Svakodnevno trenira i uvek ponavlja: „Nebitno je da li se radi o treningu, da li se radi o trci, svaki put kad završim osećaj je fenomenalan jer znam da sam nešto dobro uradio za sebe.“
Neka ove Milanove reči budu podsetnik budućim generacijama da se do velikih rezultata dolazi velikim radom, trudom i voljom , da uvek veruju u sebe, da ne odustaju i da znaju da granice ne postoje ako si dovoljno jak, uporan i vredan.
Razgovarao: Željko Petrović
Ako stepropustili...
