Glumica Branka Katić poklonila se juče leskovaačkoj publici nakon projekcije filma „Praznik rada“ reditelja Pjera Žalice, koji je bio na programu LIFFE festivala.
„Nisam bila ranije na LIFFE-u, ali mi je divno, srela sam reditelje sa kojima sam radila i koje znam mnogo godina, kao i mog prijatelja i kolegu Ljubu Bandovića, tako da se provodim jako lepo“, rekla je Branka u Leskovcu.
Inače, juče je održana regionalna konferencija reditelja na kojoj je bilo reči kako o poziciji reditelja u savremenom stvaralaštvu, tako i o egzistenciji filmskih radnika.
„Reditelji kod nas imaju neverovatnu umetnički slobodu, a pošto živim i u inostranstvu znam da tamo imaju mogućnost da režiraju, ali nemaju glas u montaži, producenti tu dosta imaju moć i poslednja su ruka u odlučivanju. Ne znam koliko su reditelji ovde svesni toga da imaju mogućnost da budu autori. Što se tiče filmskih radnika i glumaca, ono što ja primećujem, to je da pokušava da se snimi što više materijala u jednom danu, što ne mislim da je dobro. Pošto sam u ovoj industriji više od 30 godina, sećam se nekih dobrih vremena kada smo imali više vremena da napravimo nešto dobro. Više govorim o televizijskim produkcijama nego o filmu. Ovo je brzo vreme pa svi pokušavaju brzo da snimaju, a ne mislim da je to uvek dobro. Mislim da je tragično to što su glumci još uvek samo izvođači, to da smo i mi autori tih uloga nam je oduzeto, pa zato ne dobijamo nikakve tantijeme kad se filmovi i serije repriziraju na televiziji što nije u redu, ali, takođe, znam da smo aktivni u vezi sa tim i da radimo sve da se zakon promeni“, mišljenja je popularna glumica.
O novom filmu u kojem glumi i koji je bio njen povod dolaska u Leskovac kaže da je „dobar domaći film koji na suptilan način pokazuje kako traume koje je rat ostavio još uvek postoje“.
„Mislim da je film, takođe, pun ljubavi i da krene lagano, sa nekim humorom, a na kraju filma vam je jasno da sve te traume koje smo prošli i dalje definišu to kako živimo. Priča je o grupi ljudi iz Sarajeva koja pokušava da slavi praznik koji smo voleli da praznujemo ranije, praznik rada koji je za vreme komunizma bio jako popularan. Dešava se hapšenje jednog žitelja iz tog kraja koji je optužen za ratne zločine, pa kroz prizmu kako njegovi prijatelji i komšije gledaju na sve to shvatamo koliko su poedele i predrasude još uvek tu“, zaključuje Branka Katić.
Samo vi filmski podgrevajte podele. Kako majku mu niko ne podgreva ljubav, mir, vernost, blagost, produhovljenost, unutrasnju lepotu. Ima li ko iz vasih redova da zaustavi nasilje. Da makar proba da utice? Kad sam pre godinu dana pisao da drzava mora da ima uvid u marze, da utice jer stamdard pada a ona je nemocna, niko nije reagovao. Danas dobismo parizer eru. Tako i u ovoj kulturi. Idu na proteste al nemaju svoja dela, nit udela, protiv nasilja. Bas steta. Ni reci o tome.
Sistematski se ide kroz devastaciju umetnosti i kulture i zato nema mesta za nas ili tobož čekamo da neko otegne papke da bi se za nekog drugog upraznilo mesto. Svestan sam gde živim, znam da se ciljno ide ka debilizaciji nacije, primitivno je privlačno i hteo-ne hteo, morao sam da se preorijentišem ka industriji zabave, a što sam vešto izbegavao, ali to mi sada plaća račune. Isto tako, izvršnoj vlasti smetaju funkcionalno pismeni ljudi i više im odgovara emigracija takvog stanovništva, a za šta i ja imam plan. Mnogo je više poslušnika i krezuba Srbijica se preko njih održava. Borio sam se sa vetrenjačama, kao i mnogi, uzaludno. Nisam ostao rezigniran, ali neću više uludo trošiti energiju na ono što je unapred propalo i gde se sve više vinovnika pridružuje većini. Promenio se sistem vrednosti nažalost. Na ovim prostorima se pravdoljubivost i produktivnost ne cene, pogotovo ne u pozorištu ili filmskom stvaralaštvu.
Kako će da laju protiv onog ko im našim parama organizuje festival, dodeljuje povelje, novčane nagrade, honorare i sl. Gosti, učesnic lajfa sveli su se na nivo direktorke LKC-a i njene posluge.
Kad sam radio investitorski nadzor, zvali me izvodjaci na rucak. Moji stigli prvi u kafanu. Ja se debelo mislim sta da kazem izvodjacu. Udjem i pitam:
Koliko ja vredim, kao jedan rucak, dva, kao Vi, manje ili vise?
Tajac…
Hocu li posle rucka imati obavezu da gledam kroz prste za los rad, kasnjenje?
Tajac…
U tom slucaju, ja placam rucak a vi radite kako trebea, bez tolerancije na propuste.
Naravno, njima neprijatno, rucamo u nategnutoj atmosferi, ustaju da telefonom jave sefu da moraju bez kasnjenia, aneksa, kvalitetno zavrse posao.
To se proculo. Od tad nemam pritiske. Slobodno govorim primedbe. I na tender mi ne salju mufljuz firme, znaju da moraju da rade kako treba. Naravno, posle nekog vremena rabljenja postenja i struke, nisi partiji podoban. Jer ona voli da mulja. Ona samo mulja.
Tako je u partijskoj drzavi. Gde gradjani imaju za parizer na snizenju