Do tada najveći i verovalo se, nepotopivi, putnički brod “Titanik“, sa 2.224-oro putnika i članova posade, 14. aprila 1912. godine, udario je u santu leda i nakon nepuna dva sata našao se na dnu severnog Atlantika. Nesreću je preživela samo trećina brodolomnika, a među njima i jedan Srbin, Nikola Lulić, putnik treće klase.
Kao seljačko dete u Lici, Lulić je bio zemljoradnik, sve dok nije regrutovan u austro-ugarsku vojsku. Odbivši da služi armiji koja nije srpska, dezertirao je i otisnuo se “trbuhom za kruhom“ u daleku Ameriku.
Nakon deset godina rada u rudniku u Minesoti, Nikola odlučuje da se vrati u zavičaj. Kako se tamo živelo još teže, jedini izlaz mu je ponovo bila pečalba. U “beli svet“ sa njim kreće i nekoliko zemljaka, pa su se tako, 12. aprila našli na “Titaniku“.
Dva dana kasnije, brod udara u santu leda i počinje da tone, ali Lulić i ostali putnici treće klase nisu to ni znali, dok voda nije počela da im ulazi u kabine.
Tako se, sa stotinama ostalih putnika, u trenutku našao u ledenoj vodi. Prema jednoj verziji, na glavi je imao oficirsku kapu, zbog čega je izvučen na spasilački čamac, a prema drugoj, spasio je život detetu pored sebe, pa mu je detetova majka, Norvežanka, pružila ruku i povukla ga u čamac.
Tako je Nikola mogao da vidi kako “nepotopivi“ Titanik, tone u Atlantik. Brodom “Karpatija“, prevezen je do Njujorka, a nakon kraćeg opravka, produžio je za Minesotu.
U domovinu se vraća posle Velikog rata, a jedan deo života, proveo je putujući i prenoseći svoje traumatično iskustva sa prvog i jedinog putovanja “tehnološkim čudom“.
Nikola Lulić je jedan od 34-oro ljudi sa ovih prostora, koji su putovali “Titanikom“. Preživelo ih je troje, a osim jednog, tela postradalih nikada nisu nađena ili identifikovana.
Izvor: Encyclopedia Titanica
