U japanskim samoposlugama i drugim prodavnicama hrane od danas je u prodaji gotovo jelo “srpska mućkalica”. Kako prenose prestonički mediji “ovo je prvi put da se jedno srpsko nacionalno jelo prodaje na odeljenjima gotove hrane u Japanu”, a najnagrađivaniji leskovački kuvar i profesor gastronomije Momčilo Conić tvrdi da “srpska mućkalica” ne postoji kao tradicionalno srpsko jelo već samo “leskovačka mućkalica”.
Ipak, kakao kaže za Rešetku, Japanci mogu da se “igraju” sa našom kuhinjom, prezentuju je i zarađuju na njoj jer je mi nismo adekvatno zaštitili niti brendirali.
“Iako se Leskovčani često hvalie sa tri sertifikovana nacionalna brenda roštiljem, ajvarom i spržom, a Piroćanci svojim kačkavaljem i kobasicom, činjenica je zapravo da su ovi proizvodi kao kultruno, nacionalno i gastronomsko nasleđe poznati uglavnom samo domaćoj javnosti jer Srbija zapravo nema upisan ni jedan jedini proizvod u registar zaštićenih proizvoda na nivou EU, a kamo li u svetu. A ‘leskovačku mućkalicu’ još uvek nismo ni patentirali kao domaći prozivod. I onda gledajte šta se dešava: Japanci zarađuju na mučkačici! I neka ih, kada mi to ne umemo”, komentariše Conić, koji je 2017. godine osmislio i pokrenuo manifestaciju Dan leskovake mućkalice zajedno sa studentima i menadžmentom tehnologije hrane i gastronomije sa Visoke poslovne škole u Leskovcu.
Tada su u centru grada pripremili mućkalicu za 4.000 ljudi, a Conićeva namera je bila da ova manifestacija pridobije takmičarski karakter i da jednog dana preraste Rošiljijadu.
“Sve se svelo na to da se još uvek ‘sporimo’ oko toga kome će pripasti zasluge oko organizovanja, da li Turističkoj organizaciji ili školi, a pred Regionalnom privrednom komorom je već nekoliko godina unazad u procesu brendiranje mućkalice”, dodaje Conić.
(NE)VAŽNO BRENDIRANJE
Inače, ono što je interesantno, u Srbiji je, na nacionalnom nivou, do sada zaštićeno 78 proizvoda, među njima samo četiri nisu poljoprivredna – pirotski ćilim, bezdanski damast, ručno pletena odeća „sirogojno” i peškiri iz šabačkog kraja. Leskovački domaći ajvar, homoljski med i aromatizovano vino „bermet” brendirani su zapravo preko Lisabonskog sporazuma, koji ima 29 država, među kojima je sedam-osam članica EU, ali nijedan nema zaštitu na evropskom nivou.
To zapravo znači da su nas ljudi iz Regionalne privredne komore, koji su potegli procese brendiranja, sve vreme obmanjivali i manipulisali informacijama u dnevno političke svrhe ili iz ko zna kog razloga.
Preko Conića i nekada Dragija Bureta, u svetu se možda i čulo za leskovački roštilj, ajvar ili spržu, ali džaba kada Leskovac, a zatim i cela država od toga nemaju nikakve koristi.
„Proizvodi zaštićeni po briselskim pravilima idu bez carine. Svako će pre da kupi nešto što je zaštićeno jer ipak računa da je roba sa posebnim poreklom bolja i da se ima kontrola nad njom, a drugo nema ograničenja količine jer može da se izveze sva roba sa tom markicom. Postoje različiti nivoi zaštite i svakako bi za Srbiju bilo dobro da što pre počne s prijavama. Osim što zaštitom porekla dajete potrošačima određenu sigurnost, mnogo je važnije što je cena koju možete postići daleko veća“, objašnjava Conić.
Regionalna privredna komora Leskovac, pored ajvara, roštilj mesa i sprže, uspela je pre četiri godine da licencira i leskovački roštilj. Postupak brendiranja, koji je bio vredan 170.000 evra i trajao je 15 meseci, finansirala je Evropska unija. Međutim, i pored “pobede leskovačkih gastronoma”, kako je to predstavljeno domaćoj javnosti, ni ovaj brend zapravo ne prepoznaje registar zaštićenih proizvoda na nivou EU, te od njega država relano nema nikakve ekonomske koristi.
„To zapravo znači da, i pored „osvojene“ licence, EU leskovački roštilj ne znači ništa jer on nije zaštićen po briselskim pravilima, nema ga u registu zaštićenih proizvoda na nivou unije, te je kao takav proizvod na širem tržištu potpuno neprepoznatljiv, osim na domaćem“, objašnjavaju naš sagovornik.
dobar tekst
pravo stanje stvari-manipulacija i nepismeni politicari
I nepismena Regionalna privredna komora. To treba. da de ugasi, zaposleni razjure, a onaj fotograf da nosi do kraja života natpis na grudima: „hvala leskovčanima što su me decenijama debelo plaċali za ništa“. Može da ne nosi tablicu kada kao penzioner letuje u jednom od svojih nekoliko apartmana na Egeju.