Sećam se studentskih protesta devedesetih… Lažem, slabo se sećam. Ja sam ona generacija koja je stasavala i koja živi u limbu između onih davnih protesta i ovih sadašnjih protesta. Ne “pripadaju” mi ni jedni ni drugi, posmatram ih sa strane.
Gledam svoje starije prijatelje koji su nekada protestovali a danas su njihova deca predvodnici na blokadama. Pomalo zavidim. Ja niti sam učestvovala onda, niti moja deca mogu da učestvuju sada jer su isuviše mala za politiku.
Što ja onda uopšte pišem o protestima? Šta moja generacija može da ponudi u ovom trenutku onima koji se bore?
Kao i obično, moja generacija životari sa geslom koje se uglavnom svodi na „Ma, samo da smo živi i zdravi, sve dođe i prođe.“ Moja večito starmala i učmala generacija ima pametnija posla.
Mi smo, nekako, oduvek bili pragmatični. I kad se protestovalo u studentskim danima, to je bilo zbog bolonjskog sistema. Beše neka bitka za 42 boda za uslov za upis godine ili tako nešto, nisam sigurna da sam dobro zapamtila brojku. Ali, nije bilo velikih tema. Državna pitanja, politički sistem, korupcija, sveopšta degradacija vrednosti, time se nismo posebno bavili. A i što bismo? Živeli smo u miru.
I danas je mir. Ali, današnji mir je obojen krvlju. Krvavi mir. Mir u kom se umire zbog korupcije. Današnji studenti nemaju izbora, kao što ni studenti devedesetih nisu imali druge nego da se bore.
Mladost je sinonim za aktivizam, energiju i želju za promenom. Ne želim da profitiram ni na koji način od studentske borbe. Ne želim da skrećem pažnju na sebe, da se lepim na njihova dostignuća. Ali, ne mogu ni da ćutim, moram da se obratim svojoj generaciji.
Dakle…
Generacijo moja, živa i zdrava, gde god vidiš studenta, pomozi mu koliko si u mogućnosti. Potapši ga po ramenu makar. Izusti bar jedno glasno „Bravo!“ jer oni se bore za sve nas, pa i za ovu našu generaciju koju je najobičniji mir razmazio.
