Postoje ljudi čija se profesionalna biografija može prepričati nizom funkcija, titula, priznanja i brojeva. U drugu grupu spadaju oni koji iza svega nabrojanog čvrsto stoje, pre svega, kao stručnjaci inspirisani izazovima i motivima, lišeni sujete i poštovanja autoritarnosti. Zato su njihovi uspesi opipljivi i stvarno merljivi, a njihovo delovanje ostavlja neizbrisiv trag.
Upravo u takve spada doktor Dragan Krasić, maksilofacijalni hirurg, naučni radnik i profesor, koji se rodio i prve lekarske korake napravio u Leskovcu.
Danas je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu i maksilofacijalni hirurg sa gotovo četiri decenije aktivnog operativnog rada. Bio je direktor Klinike za maksilofacijalnu hirurgiju, predsednik Udruženja maksilofacijalnih hirurga Srbije, član Evropskog borda maksilofacijalnih hirurga i učesnik brojnih evropskih i svetskih kongresa. Njegov naučni rad obuhvata onkologiju glave i vrata, rekonstruktivnu hirurgiju, biomaterijale i nove tehnologije.
Ali možda je najtačnija biografska odrednica ona koju je sam dao, gotovo usput:
„Celog života sam postavljao sebi ciljeve da bih ih ostvario, uprkos saznanju da to neće biti lako.“
Počelo je od onoga što je bilo najteže
Kao studentu medicine, anatomija glave i vrata bila mu je najteža i najzahtevnija. Mnogo detalja, složena anatomija, malo prostora za grešku. Umesto da ga ta kompleksnost odbije, zainteresovala ga je.
Posle treće godine studija dobija prve univerzitetske nagrade za uspeh i mogućnost da bude demonstrator. Među predmetima za koje je mogao da se opredeli bila je i maksilofacijalna hirurgija.
Tako je, kaže, počela priča.
U užem izboru bila je i estetska medicina, ali je presudio – izazov.
„Ja sam neko ko u principu voli da dođe do ostvarenja onoga što je najteže“, objašnjava.
Ta rečenica će definitivno obeležiti gotovo sve što će kasnije raditi.
Leskovac pre Niša
Pre nego što je postao lekar koji će decenijama operisati u Nišu, Krasić je jedan deo svoje profesionalne priče ostavio upravo u Leskovcu.
Posle završenog Medicinskog fakulteta počinje da radi kao asistent-pripravnik, a najveći deo obaveznog lekarskog staža proveo je na leskovačkoj maksilofacijalnoj hirurgiji, kod dr Ćosića. Tamo je imao priliku da prisustvuje velikim operacijama i da asistira gostujućim stručnjacima.
Među njima bio je i profesor Karapandžić, u to vrene direktor Klinike za plastičnu hirurgiju u Beogradu, koji je dolazio u Leskovac. Mladi lekar iz Leskovca tada je asistirao čoveku čije će ime kasnije biti dobro poznato u svetskoj stručnoj literaturi.
Prof. Karapandžić će potom biti i u komisiji za Krasićev magistarski rad, a sa njim će se kasnije konsultovati i o doktorskoj temi.
Tako je jedan deo puta, koji će ga odvesti daleko, počeo upravo ovde, u gradu u kojem je rođen.
Hirurgija koja čoveku vraća život
Krasić je u maksilofacijalnoj hirurgiji najveći deo karijere proveo radeći onkološku hirurgiju. Oko 65 odsto njegovog rada čine onkološki pacijenti, kaže.
Od 1988. godine aktivno je u struci. Za skoro četiri decenije operisao je brojne pacijente sa tumorima glave i vrata – od oralnih karcinoma do tumora kože, pljuvačnih žlezda i koštanih tumora.
Ali o tom poslu ne govori kao o zbiru operacija.
„To je onkološka hirurgija, nešto što je izazov. I to je nešto što je stvarno veoma „lepo“ raditi“, kaže. „Lepo“, ne kao estetska kategorija, ne kao nešto u čemu se uživa i ne zato što je lako, već zato što se vide rezultati.
„Poklanjate nekom novi život.“
Kada je počinjao, perspektiva pacijenta sa malignom bolešću bila je mnogo drugačija. Nekada se kao važna granica posmatralo preživljavanje od tri godine. Danas mu na kontrole dolaze ljudi operisani pre 15 i 20 godina.
Za jednog hirurga, to je možda najbolji pokazatelj koliko se medicina promenila.
Rat nije birao, ali ga je zapamtio
Jedan deo Krasićeve karijere odvijao se u okolnostima u kojima niko ne bi birao da radi.
Početak građanskog rata u Hrvatskoj i Bosni zatekao ga je kao specijalizanta na Vojnomedicinskoj akademiji. Učestvovao je u zbrinjavanju ranjenika i dežurstvima tokom kojih su u jednom transportu pristizale desetine ljudi.
Sa ponosom se osvrće na činjenicu da su svi ljudi čije su se sudbine tih godina prepletale sa njegovom – preživeli.
A onda je došlo bombardovanje 1999. godine.
Krasić je bio u operacionoj sali Kliničkog centra u Nišu i zbrinjavao ranjenika kada su tokom napada kasetnim bombama delovi gelera stigli do same operacione sale.
Kada se sve smirilo, nastavio je operaciju.
O tom vremenu govori bez potrebe da od njega pravi herojsku priču. Naprotiv, kaže da se perioda ratne hirurgije nerado seća, jer niko ne voli da bude svedok takvih događaja.
Od „nemoguće misije“ do klinike
Jedan od najvećih profesionalnih izazova nije bila pojedinačna operacija.
Bila je to – klinika.
Kada je počela priča o izgradnji nove Klinike za maksilofacijalnu hirurgiju, Krasiću su, kaže, govorili da je to „nemoguća misija“. Da neće moći. Da neće biti završeno.
Bio je uporan.
Klinika je izgrađena i postala regionalni centar za maksilofacijalnu hirurgiju, sa savremenim operacionim salama i uslovima za lečenje pacijenata iz velikog dela Srbije.
To je možda najbolji primer njegove profesionalne filozofije: ne počinjati od pitanja da li je nešto lako, već da li je moguće.
Dok svet ima „svemirske brodove“, on traži prostor za Srbiju
Na svetskim kongresima i stručnim skupovima video je kako izgleda hirurgija u velikim centrima Evrope. Bio je u Nemačkoj, Švajcarskoj, Španiji, Engleskoj, Japanu.
Na Svetskom kongresu maksilofacijalnih hirurga u Japanu, sredinom devedesetih, predstavljao je rad iz onkološke hirurgije. A onda je te razlike počeo da meri ne samo u znanju, već i u opremi.
Seća se operacione sale svog kolege iz Madrida, Hulija Sere.
„CT, magnetna rezonanca, 3D štampa, navigacija, mikroskopi. Nešto kao Space Shuttle“, opisuje.
To je, kaže, ono što savremenu maksilofacijalnu hirurgiju razlikuje od srpske. Ne stručnjaci, jer smo po znanju u samom vrhu, već oprema za rad i uslovi u kojima se radi.
Nada se da će nadležni imati sluha za bar jednu takvu zdravstvenu ustanovu u Srbiji. A treba i mora da ih bude više.
„U dobro postavljenim i organizovanim zdravstvenim sistemima je to moguće, ali nijedna vlast u Srbiji nije imala hrabrosti da se uhvati u koštac sa njegovom kompletnom reorganizacijom. Ono što bismo dobili, ne bi se dopalo mnogima koji su trenutno unutar sistema“, zaključuje.
A kad je to nemoguće čitavom sistemu, izvodljivo je progresivnim pojedincima, kakav je doktor Krasić.
Zajedno sa kolegama počeo je da uvodi 3D modeliranje i štampanje prilikom operacija glave i vrata, a prvu takvu intervenciju uradio je 2016/17. godine, kod pacijenta sa velikim tumorom glave koji je zahvatao područje frontalnog i temporalnog režnja i krov orbite.
Model i materijal za rekonstrukciju pripremljeni su u saradnji sa nemačkom kompanijom, prema kompjuterskom modelu pacijenta.
Materijal je, međutim, do Srbije putovao mesecima. Od juna do decembra. A onda je tri meseca proveo na carini.
Danas je, kaže Krasić, na taj način operisano već desetak pacijenata, uz saradnju sa kolegama iz Beograda, Vojvodine, ali i Hrvatske.
I tu se ponovo vraća na istu temu: znanje postoji, ljudi postoje, ali tehnologija nije uvek dostupna tamo gde bi trebalo da bude.
Profesor, direktor, a sve vreme u sali
Krasić je bio direktor Klinike za maksilofacijalnu hirurgiju do 2013. godine, a potom pomoćnik direktora još nekoliko godina. Bio je i predsednik Upravnog odbora Kliničkog centra.
Ali ni funkcije ga nisu udaljile od sale.
Operisao je i dok je bio direktor.
„Ja ne mogu da zamislim svoj dan bez ulaska u salu“, kaže.
Za njega to nije samo navika. Hirurg koji dugo ne operiše, objašnjava, gubi sigurnost i rutinu. A u maksilofacijalnoj hirurgiji radi se u prostoru u kojem je mnogo anatomskih struktura na malom rastojanju i gde se mora sačuvati svaki važan nerv i svaki važan detalj.
Danas više nije direktor.
„Ja sam običan doktor i profesor.“
I upravo tu njegova priča postaje najzanimljivija.
Jer posle direktorskih funkcija, kongresa, komisija, naučnih radova, velikih operacija i decenija hirurgije, ono što mu je ostalo najvažnije jeste – da uđe u operacionu salu.
Još najmanje dve „titule“ nosi kroz život: ponosnog oca jednog advokata i jedne lekarke-pedijatra, ali i dede dve devojčice.
Leskovac ga je ispratio, Niš mu je dao prostor, a hirurgija mu je ostala izazov
Dragan Krasić je odavno postao niški profesor i hirurg čiji pacijenti dolaze iz različitih krajeva Srbije. Ali njegov profesionalni put nije počeo u nekoj velikoj svetskoj klinici.
Počeo je u Leskovcu, na obaveznom stažu, na odeljenju maksilofacijalne hirurgije, među operacijama kojima je prisustvovao kao mladi lekar.
Od tog Leskovca do danas prošle su gotovo četiri decenije.
U međuvremenu se promenila medicina. Promenila se hirurgija. Promenila se tehnologija. Od operacija „štapom i kanapom“ stiglo se do kompjuterskog modeliranja i 3D štampe.
Promenio se i njegov položaj.
Ali jedna stvar, izgleda, nije.
I dalje ga privlači ono što nije lako.
A možda se upravo zato njegova biografija ne može svesti na broj operacija, funkcija i stručnih radova. Jer, kada se sve sabere, ostaje jednostavna rečenica čoveka koji je gotovo ceo profesionalni život proveo u malom prostoru ljudske glave i vrata.
Na pitanje da li bi, da je opet na početku, birao neku drugu oblast medicine, odgovara kratko i odsečno:
„Ne, naprotiv. Siguran sam da je izbor bio pravi.“
Oko jedne druge dileme još uvek se preispituje: da li je trebalo da ostane u Srbiji?
Možda je i ta sudbinska odluka doneta nesvesno, baš zbog principa koji su ga odredili kao čoveka i stručnjaka:
„Celog života sam postavljao sebi ciljeve da bih ih ostvario, iako sam znao da će biti teško.“
S. Stojiljković
Ovaj tekst omogućio je grad Leskovac sufinansiranjem projekta “Tragovi Leskovčana u svetu”. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izržavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
