„Bilo je to u nekoj zemlji seljaka…“ Svašta se ćutalo. I dalje se ćuti. Ali se očekuje novi ciklus “ hleba i igara“ na betonskim trgovima.
Oni nemaju nadstrešnicu.
Počelo je zagrevanje. Petarda ovde. Petarda onde. Da najavimo Svetog Nikolu. Tako nas uči pravoslavlje.
Onda sledi salva petardi i vatrometa u čast najave dočeka Nove Godine. A sam doček je posebna priča.
Bombardovanje pomenutim igračkama. Lepo se izigraju, i roditelji i deca. Pa kom infarkt, kom urgentni zbog povreda u toku igre.
Nezamislivo lepe igre.
Neki ostanu bez kućnih ljubimaca. Neki ne znaju da objasne deci i ljubimcima da to mora tako.
„Hleba i igara“ mora da bude. Hleba, možda i ne.
I tako sve do Badnjeg dana i Božića. Ko se usudi da ode u brdo po Badnjak može da se uveri koliko se radujemo rođenju Isusa. Jer on neće da se rodi bez pucanja petardi. Samo je bolje da porani. Gusta je kiša igračaka.
Božić već pravoslavno proslavljamo.
Što više petardi i vatrometa, to je veća radost. Mi, koji ne razumemo ovakav čin, nismo pravoslavci. I ne umemo da proslavimo.
I tako, „hleba i igara“, skoro do kraja januara. Hleb i nije bitan.
Sve po običajima koje smo dobili u amanet od predaka.
I sve to, u zemlji, u kojoj se mnogo toga ćutalo. I danas se ćuti. Bitno je da imamo petarde i vatromete. Trgove bez nadstrešnica.
Počeo je post, hleb nam i ne treba.
Ako stepropustili...
