Polaganjem cveća na Spomenik oslobodiocima Leskovca u Prvom svetskom ratu, delegacija studenata je poručila da jedno društvo, koje s poštovanjem pamti svoje mrtve, ne sme izgubiti osetljvost za sudbinu živih. Da neguje uspomenu na žrtve prošlih ratova, a da se navikava na nepravdu, strah i odsustvo odgovornosti u sopstvenoj sadašnjosti.
Tog 11. novembra 1918. godine, u 11 sati, utihnulo je oružje. Pucnji su prestali, ali nisu prestala stradanja. Preživeli su se vraćali u svet u kojem više nije bilo mnogih koje su voleli. U opustošene gradove i sela, u živote koje je trebalo iznova započeti. Mir je tek trebalo izgraditi, rekao je Andrija Čvorović, srudent Tehnološkog fakulteta, na početku podsećanja na značaj današnjeg dana:
“ Možda upravo u tome treba tražiti najdublji smisao Dana primirja – u saznanju da prestanak rata još nije i uspostavljanje mira. Kada stojimo pred spomenikom ljudima koji su stradali za oslobođenje naše zemlje, znamo kako da im odamo počast. Naučili smo da pred spomenicima stojimo mirno, da položimo cveće, da govorimo o hrabrosti i žrtvi. Ali jesmo li naučili da pred njima razmišljamo? Jesmo li se ikada zapitali da li bi ljudi čija su imena uklesana u kamen, više želeli da pamtimo njihovu smrt ili da razumemo vrednost života koji im je oduzet“?
Istorija nas je često učila da u ratovima prepoznajemo pobednike i poražene. Mnogo ređe nas je učila da prepoznamo čoveka. Čoveka koji je, pre nego što je postao vojnik, oslobodilac ili ime na spomeniku, imao svoj život, nastavio je Čvorović:
„I on je verovatno želeo ono što želimo i mi. Da živi, da se vrati kući, da ne strahuje za one koje voli. Zato nas Dan primirja obavezuje na nešto više od sećanja. Obavezuje nas da se zapitamo šta se dogodilo sa našim razumevanjem ljudskog života u vremenu koje nazivamo mirom. Jer moguće je da jedno društvo sa velikim poštovanjem pamti svoje mrtve, a da postepeno gubi osetljivost za sudbinu živih. Da neguje uspomenu na žrtve prošlih ratova, a da se navikava na nepravdu, strah i odsustvo odgovornosti u sopstvenoj sadašnjosti. Upravo je ta naviknutost dovedena u pitanje kada su, posle tragedije u Novom Sadu, studenti izašli i zaćutali. Njihova tišina nije bila tišina pristajanja. Bila je to tišina iz koje je proisteklo jedno jednostavno, a za svako društvo neophodno pitanje: Kako je moguće da ljudi izgube živote, a da se odgovornost za njihovu smrt ne utvrdi?
Iz tog pitanja razvila se potreba da se preispita i mnogo toga drugog što smo godinama prihvatali kao nepromenljivo. Odnos prema istini, prema institucijama, prema pravu čoveka da pita, sumnja i zahteva odgovor. U tome je i smisao studentskog nastojanja da se naše društvo menja. Ne u uverenju da jedna generacija poseduje istinu koju druge nisu imale, već u odbijanju da se zatečeno stanje proglasi jedinim mogućim. U spremnosti da se preuzme odgovornost za svet koji nismo sami stvorili, ali u kojem ne moramo pristati da sve ostane onako kako jeste, čulo se u nastavku nadahnutog govora:
„ Naravno, između ratnih stradanja i današnjih društvenih borbi ne sme se stavljati znak jednakosti. Ali postoji pitanje koje povezuje ta različita vremena: Koliko nam je zaista stalo do ljudskog života i šta smo spremni da učinimo da bismo ga sačuvali? Primirje iz 1918. godine bilo je dogovor da se prekine ubijanje. Ali nijedan potpis nije mogao da garantuje da će ljudi prestati da stvaraju neprijatelje, da će se osloboditi mržnje i da će naučiti da svoje razlike rešavaju bez nasilja. To je ostalo kao zadatak generacijama koje su došle posle rata. To je i naš zadatak“.
Jer mir nije stanje u kojem više nema pitanja. Naprotiv, mir bi mogao da bude upravo mogućnost da se pitanja slobodno postavljaju, da se o njima raspravlja bez straha i da se sukobi rešavaju bez ponižavanja i uništavanja drugog čoveka. Možda zato pred spomenikom treba da sačuvamo jednu važnu razliku. Postoji tišina kojom poštujemo mrtve. I postoji tišina kojom izneveravamo žive. Prva je izraz sećanja. Druga može postati oblik pristajanja.
„Danas, na Dan primirja, želimo da sačuvamo tu razliku. Ne želimo da prošlost govori umesto nas, niti da žrtvama pripisujemo svoja današnja uverenja. Želimo da ih pamtimo bez prisvajanja, da poštujemo njihovo stradanje bez veličanja rata i da u njihovoj smrti ne tražimo opravdanje za nova neprijateljstva. Jer primirje nije bilo samo kraj jednog ratovanja. Bilo je i početak jedne obaveze koju čovečanstvo, izgleda, još nije ispunilo – da nauči kako da živi u miru“.
I zato, polažući danas ovaj venac, ne želimo da kažemo da smo tu obavezu ispunili. Želimo da priznamo da ona i dalje postoji. Da se pred mrtvima ne zaklinjemo u slobodu koju nismo spremni da priznamo živima. I da se ljudskog života ne setimo tek onda kada postane deo istorije.
Neka je večna slava i hvala svima koji su stradali za slobodu, poručio je student Andrija Čvorović u ime studenata, koji su danas položili venac na Spomenik oslobodiocima Leskovca u Prvom svetskom ratu.
